Ana i francuski poljubac

O Ana, o Ana, o Ana, tugo mojih dana…

Dakle, ovako. Kao što verovatno znate, roman Ana i francuski poljubac pročitala sam u okviru knjiškog maratona. Nije mi se dopala, dala sam joj keca na GR i napisala sam tekst, ali nisam bila zadovoljna svojim argumentima. Razmišljala sam da li da pređem roman još jednom, da možda dopunim tekst, ali to bi mi oduzelo previše vremena i odlučila sam da svoj pogled na ovu nesreću od knjige ipak ostavim neobjavljen. A onda se desilo ovo:

U prvom trenutku mi je bilo cakano, naročito mi se sviđa ovaj Tejlor Svift momenat na kraju. ❤ Ali onda sam pročitala komentar jednom, pa drugi put, pa treći put i jedino što sam mogla da smislim jeste:

Ne znam da li sam matora za Tejlor gifove, ali who gives a shit, tema se sama odrabrala.  Izvor: klik  

Apsurdna je takođe i moja potreba da razjasnim neke stvari, naročito jer je iz tvog komentara jasno da sam poprilično starija od tebe, možda čak i duplo starija tako da ispada da se pravdam detetu. No tu smo gde smo i hajde da se bacimo na problematiku.

Prvo: roman sam u prethodnom postu pomenula u dve rečenice. Žao mi je što si pomislila da je baš hejtujem, jer to nije istina, pošto sam čitala i gore. Ova mi se prosto nije dopala a keca na Goodreads-u sam joj dala jer sam ostala zatečene koliko je besmislena. Što se tiče ovoga da ti je to jedna od najomiljenijih knjiga ikada, prijateljski bih te posavetovala da nastaviš sa istraživanjem književnosti jer postoji čitav univerzum dobrih knjiga koji čeka da ga otkriješ. Čak i u YA žanru, ako ti je on (trenutno) najdraži. Druga stvar: zaista cenim tvoje mišljenje, ali ne mogu da se složim sa tim da sam matora za YA, a specijalno mi je mrska ideja da taj žanr treba da ostavim onima kojima je i namenjen. Jer evo u čemu je stvar: samo zato što se zove young adult, ne znači da osobe preko 20 godina ne mogu da ga čitaju. Ako je priča dobro napisana i ako su likovi kvalitetno izgrađeni, kvalitet ćemo primetiti i ti i ja, bez obzira da li smo ista generacija. Ukusi mogu da nam se razlikuju, naravno, ali ni to nije stvar generacijskog jaza. 🙂

I još nešto, ako me zaista pratiš i na GR i na Instagramu, tj. ako si me pratila, onda si mogla da primetiš da ja nemam nikakav problem sa YA žanrom. Istina je da mi se Vanilla Sky nije dopao, ali mislim da sam vrlo detaljno objasnila zašto, nije ni TFIOS, ali gomila drugih knjiga jeste: Prednosti jednog marginalca, Obožavateljka, Igre gladi, Daću ti sunce, ona Rigsova triologija o čudnovatoj deci… Ako ti treba još primera, reci i napraviću specijalnu YA policu na GR, samo za tebe. 🙂 Dakle ne, nije problem u mojim godinama, bar ne na način na koji ti misliš. Istina je da je moje čitalačko iskustvo zbog mojih godina veće od tvog, što naravno utiče na to kako posmatramo ono što čitamo, ali, kao što već rekoh, ako je knjiga dobro napisana, u njoj će čitalac uživati bez obzora na godine. I na kraju, evo zašto mi se knjiga nije dopala.

Are you ready? 

U teoriji, ova knjiga ima sve što je potrebno za letnji tinejdž hitić: zbunjenu junakinju, slatkog momka na kojeg se sve curice lože, loše devojke koje unose pometnju, lepršavi zaplet i romantičnu lokaciju. Nakon što sam pročitala kratki opis na kraju knjige, stvarno mi je delovalo kao štivo uz koje ću rado ubiti jedno letenje popodne, ali avaj! Prvi pasus i već sam imala wtf!? reakciju, ali sam terala do kraja baš da ne ispadne da hejtujem bez razloga. Glavna junakinja je sedamnaestogodišnjakinja Ana Olifant, koju otac šalje u Pariz da tamo završi poslednju godinu srednje škole. Naravno da se Ani ne ide, jer u rodnoj Atlanti ostavlja mamu i brata, najbolju drugaricu Bridžit i simpatiju Tofa (što je skraćeno od Kristofer, mada su meni prva asocijacija bile Tofita bombone). I evo dela koji me je iznervirao: ona nema pojma o Francuskoj. Bukvalno nema pojma. Kaže da je čula za neki Ajfelov toranj i Trijunfalni luk, ali nema pojma čemu služe. Zna za Napoleona, Mariju Antoanetu i nekoliko kraljeva po imenu Luj, ali nije sigurna po čemu su oni poznati, mada misli da imaju veze sa Francuskom revolucijom, što opet ima veze sa padom Bastilje. I da, zna da je Luvr u obliku piramide i da u njemu živi Mona Liza zajedno sa kipom žene bez ruke. o.O

I sad Ana stiže u tu školu za bogatu američku decu, ne zna ni reč francuskog jer koga briga da nauči bar un croissant s’il vous plait, pošto i tako ide u američku školu. A onda provede sedam dana izbegavajući da naruči hranu jer ne zna francuski, a ishrana joj se svodi na slatkiše iz automata. Zar ti nije palo na pamet, o devojko od ovaca, da pitaš tog kuvara (inače užasno stereotipno opisanog) da li govori engleski? Jer kao američka je škola, deca su sa engleskog govornog područja, pa su možda, samo možda, zaposlili kuvara koji zna osnove engleskog? Spojler: naravno da kuvar zna engleski, cela ta situacija je valjda za cilj imala da nam prikaže Anu kao zbunjenu. Možda bi i uspelo da Ana ima deset godina i da ne zna šta ju je snašlo. Ovako je Ana uspela samo da me iznervira jer ja zaista mogu da razumem je grozno kad imaš sedamnaest godina i kad te protiv tvoje volje pošalju na drugi kraj sveta, ali da si baš toliko nezainteresovana i nesnalažljiva, to mi je baš preterano.

Ok, idemo dalje. Ana upoznaje grupicu ljudi, od kojih su za nas bitni Sent Kler i Meredit. Sent Kler je taj slatki momčić u kog su se zagledale sve curice u školi a Meredit je devojka koja je prva pružila ruku prijateljstva našoj nesnađenoj junakinji. Meredit takođe nije ostala imuna na Sent Klerov britanski akcenat, njegovu stajliš frizuru, misetriozni osmeh i neverovatnu pamet. I evo nama ljubavnog trougla! Ali čekajte! Sent Kler ima devojku!!! Zove se Eli, godinu dana je starija od njih i ona je već na fakultetu, ne držite me za reč, ali mislim da studira fotografiju. I ako tome dodamo da se Ana još uvek nije ohladila od Tofa… Televisa presenta u najavi.

Kako se priča razvijala i junaci postajali sve vidljiviji, pomislila sam da bi možda moglo da se desi nekog čudo pa da se i Ana promeni, u smislu da se otvori za neka nova iskustva i ideje. Ona počinje da istražuje grad, što samostalno, što u društvu drugih, najčešće u društvu Sent Klera. Arhitektura Pariza joj je očaravajuća, ali kada se Sent Kler potrudi da joj nešto od tih zdanja približi kroz priču, ona prestaje da sluša. Forma, forma, nikako suština, kao da je to Anin moto od kog nikako da odustane, bez obzira da li se radi o ljudima, istorijskim događajima ili kulturnim spomenicima. Onda te scene jurnjave kroz groblje i kriptu koju su obilazili. Mislim, ko to još radi? I zašto je autorka pomislila da bi scena jurnjave po groblju uopšte nekome mogla da bude zanimljiva? Oh, i trenutak kad kaže Emili Zola… Emili? Stvarno? Ne znam, evo ako je vama to smešno, onda je problem stvarno u meni.

Još jedna stvar koja mi je onako baš zapala za oko jeste Anin odnos sa ocem. Koliko shvatam, on je napustio porodicu nekoliko meseci nakon što  je Anin mlađi brat rođen. Ali to nije jedina stvar koja muči Anu. Možda najviše od svega, Ana ima problem sa očevom profesijom. Njen tata je pisac, i to pisac koji je, kako se navodi, odustao od ideje da postane sledeći veliki pisac Juga, i odlučio da postane pisac koji prodaje knjige. A knjige koje prodaje jesu oni ljubići u kojima se mladi vole, ali smrt uvek prekine tu ljubav. Nju to neviđeno blamira. Mislim, ok. U tim godinama, realno, svi smo mislili da baš naši roditelji nisu dovoljno cool il šta god. Ali njeno insistiranje na tome da njen otac štancuje treš literaturu i činjenica da je ona očajna zbog toga nikako ne ide uz nekoga ko je mislio da se Zola zove Emili. Autorka se trudi da nam pokaže koliko je Ana iznad svega što se smatra kičem i jeftinom zabavom, ali kako joj ozbiljno manjka znanja iz opšte kulture, taj postupak autorke je apsolutno apsurdan. Najveći hit: Ana mnogo voli filmove i želi da postane najpoznatija filmska kritičarka. Ima taj neki blogić na kome objavljuje filmsku kritiku i, naravno, mrzi filmove koji su snimljeni po romanima njenog oca. Ana onda dolazi u Pariz i lametnuje kako joj nedostaje kinematogafija i dostupnost filmova. Onda joj Sent Kler kaže da bioskopi postoje i u Parizu i ona tu činjenicu doživljava kao neviđeno otkrovenje. Kao da je Atlantu i XXI vek zamenila Parizom i XIV vekom. Mislim ne znam, da li je moguće da neko ko se zanima za film nikad nije čuo za braću Limijer? A onda, kada se konačno odvaži da ode u bioskop, koje filmove Ana gleda? Američke. o.O I tu nije kraj. Ne postoji deo romana u kome ona nema neku odvalu zbog koje sam imala poriv da je tresnem.

I upišem u neku našu školu, jer koliko god da je naše školstvo užasno, evo vidimo da je bar pet puta uspešnije od američkog.

Ali ostavimo to za kraj ovog teksta i osvrnimo se na lik Etjena Sent Klera (Amerikanac sa britanskim akcentom i francuskim imenom, pre-le-po) i njegove veze sa junakinjama ovog romana ne bismo li videli gde je tu Ana i kakva je njena uloga u njegovom životu. Svi junaci, osim Ane i Sent Klera, gotovo da nemaju nikakvu karakterizaciju. Dobijemo poneku činjenicu o njima, ali ispada da su svi tako bledo prikazani kako bi Ana ispala kao najslađa, najbolja, najdraža i slično. Evo uzmimo Mer kao primer, pošto je ona deo ljubavnog mnogougla. Toliko potencijala je bilo kada je Mer u pitanju a na kraju je ispalo da je njena glavna karakteristika to što je zaljubljena u Sent Klera. Ana odmah njene postpuke percepira kao ispade ljubomore i samim tim se Mer pridružuje ostalima koji su tu samo da bi Sent Kler bio neodstupniji a Ana okarakterisana kao bolja osoba: Mer je takođe i krupna, ali ne previše nego kao odbojkašice a pride i gra fudbal, ali nije muškarača. Mislim, šta bre!? o.O I onda kao Anu jako muči to što je Mer zaljubljena u Sent Klera pa se, kao, trudi da se njena osećanja prema srcelomcu ne vide i ne povrede Mer, jer Mer ipak nije kriva što nije dovoljno nešto što Ana jeste, čim se njemu nije dopala. :massiveeyeroll:

A Sent Kler… Pa hajde samo da kažemo da mali nije svetac (shvatate šalu, wink wink). Zamišljen je kao dobar momčić, pametan i svestran, koji je, manje ili više, svestan kako utiče na žensku populaciju u školi. Do polovine romana mi je bio simpatičan, dopalo mi se što nije igrao na kartu toga što je glavni predmet obožavanja. No, kako se njegov odnos sa Anom razvijao, tako mi je on postajao sve manje i manje simpatičan. Dakle, Sent Kler ima devojku i nema baš veliku grižu savesti jer je vara sa Anom. Što je po Ani ok, jer je Eli drolja, excuse my French. Čekaj, kako je Eli drolja a Sent Kler je taj koji vara? Pa zato što se Eli za Noć veštica maskirala u seksi medicinsku sestru a svi znamo da to samo drolje rade, zar ne? -.- Eli, kao i sve druge junakinje, mora da bude ocrnjena, jer kako bismo drugačije navijali da Sent Kler i Ana budu zajedno? Zato je Eli starija od svih i samim tim je, odmah na početku romana, isključena iz njihovog društva, jer je lakše ocrniti nekoga ko je zapravo uljez. I ok, hajde da kažemo da jeste loša osoba i da nije za Sent Klera. Da li to onda opravdava njegove postupke? Naravno da ne. Evo zanimljivog koncepta, očito nepoznatog mladim ljudima, barem kada je ovaj roman u pitanju: dvoje mladih ljudi je u vezi, sve je lepo i vole se a onda više ne bude lepo i dvoje mladih ljudi prestanu da se vole. Sad pazite, uvodimo novi termin: raskid. Raskid je ono što dolazi kao posledica neslaganja između dvoje ljudi. Dakle, šta je Sent Kler mogao da uradi kad je shvatio da želi da bude sa Anom i da mu Eli više nije tako draga? Tako je, mogao je da okonča vezu i nastavi dalje sa novom izabranicom. Aliiiii, ne. Ne. Zašto prosto ne bismo rekli mladim ljudima da je ok da varaš momka/devojku jer su te zapostavili? Sami su krivi i nema potrebe da se loše osećaš zbog toga? Za sve one koji planiraju da mi saopšte da Ana i Sent Kler nisu spavali (jesu spavali u istom krevetu, ali nisu konzumirali vezu, da se tako duhovito izrazim) pa tako i nisu uradili ništa loše, evo dve reči o kojima bi valjalo da razmislite: emocijalna preljuba. Imam odgovor i za one koji se zalažu za teoriju prijatelja koji flertuju: priča je vrlo jasna po tom pitanju, tako da sorry, ali ipak …

Baci pet, Tejlor, slažemo se!

Ali ni Ana nije ništa bolja. Sećate se Tofa i njenog zanimanja za njega? Sledi PLOT TVIST: Kada Ana stigne u Pariz, ona pati za Tofom. Da, zaljubljuje se odmah u Sent Klera, ali i dalje gaji izvesna osećanja prema Tofu. Ali Tof se ne javlja onoliko često koliko bi ona volela. Kako sama kaže, nije da je očekivala da joj piše svaki dan, čak ni svake nedelje, ali eto, ipak će malo da drami jer Tof očito ima pametnija posla nego da se dopisuje sa njom. Elem, Tof ima bend, Bridžit svira bubnjeve… Saberite dva i dva i već je svima jasno šta će da se desi. Osim, naravno, Ani. Za vreme božićnih praznika, Ana se vraća u Ameriku i otkriva da joj je Bridžit preuzela život: provodila je vreme sa Aninom porodicom i naravno, sa Tofom. Ana i dalje mašta o tome da nastavi sa Tofom tamo gde je stala, valjda jer ono što se desi u Parizu, tamo i ostaje. Onda Tof uradi najseljačkiju stvar ikada i Ana shvata da je Tof nastavio sa svojim životom i u taj nastavak je uključio i Bridžit. I naravno, Ana tu pukne pred celom ekipom, što je donekle razumljivo jer stvarno, kakva ti je to najbolja drugarica koja ti skine simpatiju i još ti ne kaže? ALI, hajde da pričamo o tome koliko je Ana u toj situaciji zapravo ispada dvolična jer:

1. ŠTA ONA RADI SA SENT KLEROM U PARIZU?

2. ANA JE TO ISTO URADILA MEREDIT!

Neka u zapisnik uđe da sam morala da izbacim analizu odnosa Ana:Met i Ana:Dejv jer je tekst i tako predugačak. Reći ću samo ovo: Ana i Sent Kler zapravo rade iste stvari, ponašaju se prema drugima sa podjednakom dozom nepoštovanja, tako da zaslužuju jedno drugo. #karmaisabitchbaby

Da li je ovo dovoljno da opravda keca na Goodreads-u? Ako nije, evo imam još nešto da dodam. Možda neki ne žele da priznaju, ali činjenica je da nikome od nas ljubomora nije strana. Ana nije izuzetak, a činjenica da je Sent Kler toliko popularan među devojkama u školi, sigurno ne olakšava život. Međutim, u jednom trenutku, dok besni na Sent Klera koji je opet odabrao Eli umesto Ane, ona doslovce kaže:

Sanjarim o njihovom raskidu. Kako bi on mogao da je povredi, kako bi ona mogla da povredi njega i sve načine na koje bih mogla da joj se osvetim. Želim da je zgrabim za onu parisku frizuru i počupam joj kosu toliko jako da joj se odvoji od lobanje. Želim da joj zarijem nokte u oči i grebem.

Ne razumem stvarno kako nikome to nije zasmetalo. Nasilje, omladino, nikad, nikad, NIKAD nije odgovor. Osim ako nije upereno prema fašistima, onda samo napred. Ali ako je curin jedini greh što se zabavlja sa dečkom koji ti se sviđa a ti sanjariš da joj nabiješ nokte u oči… To je već pravi problem.

Da sumiramo polako: lik Ane je toliko aljkavo građen da treba da uđe u udžbenike kao primer kako ne treba graditi književni lik. Zaista ne znam da li sam ikada u svom čitalačkom veku naišla na junakinju koja je, ne samo neobrazovana, već apsolutno neizaiteresovana za bilo kakav oblik saznanja. Stefani Perkins je ovim romanom učinila takvu magareću ulogu svojoj naciji da bih je ja optužila za izdaju nacionalnih interesa. Žena je bukvalno učvrstila predrasude o Amerikancima kao glupim i plitkim ljudima. Toliko je sve nestabilno, neuređeno, nepovezano: toliko puta se desilo da se jedna ideja postavi i umesto da se održava do kraja romana, Stefani Perkins se odlučuje da je smeni svega desetak stranica kasnije, da bi se onda vratila na početnu misao. Primer: slut shaming. Prvo, navođenje devojaka da jedna o drugoj misle kao o kučkama i droljama je pogrešno na toliko nivoa, mogla bih esej o tome da napišem. Drugo, čak i da preskočimo taj problem i da kažemo da autorka pokušava devojkama da kaže da je i smernije ponašanje privlačno, onda taj budi zakopčana do grla i ne vrckaj guzicom dok đuskaš trend mora da se održi do kraja. A ne ovako: čim se devojka provokativno obuče, Ana je okarakteriše kao drolju. Desetak stranica kasnije, Ana je, ne samo provokativno obučena, nego je na korak od seksualnog čina na plesnom podijumu. I Ana je ok, jer je zaljubljena u Sent Klera pa je njeno ponašanje iz nekog razloga nije pogrešno, a Eli je drolja jer joj je kostim za Noć veštica provokativan. Ili ćemo se jednog toka držati do samog kraja, ili se tim problemom nećemo ni baviti.

Na kraju, pustimo Tejlor da sumira moj odnos prema knjizi.

Eto tako, anonimna moja komentatorko. Svaki put kad naletim na YA roman koji šalje pogrešnu poruku mladom življu, ja ću da dam keca na Goodreadsu pa taman me Tejlor opevala na sledećem albumu. Nadam se da je ovo objašnjenje bilo dovoljno za tebe, mislim mogla bih ja još da trućam, ali na kraju se sve svodi na isto. Stefani Perkins ne zna da piše.

XOXO

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.