Ogrešenje – roman o ljubavi

Prvi put sam za roman Ogrešenje švedske autorke Lene Andešon čula u februaru ove godine kada je o njemu pisala Sandra sa bloga Stsh’s Book Corner: klik. Nakon njenog teksta, nisam baš bila sigurna šta da mislim: ok, htela sam da pročitam jer kako starim, sve više volim skandinavske pisce, plus mi je uvek zanimljivo da čitam o opsesivnim ljubavima. Opet, ono što sam kod Sandre pročitala, nije mi baš ulivalo poverenje i tako sam ovaj naslov smestila na Ako nađem u biblioteci policu.

No, kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam, jer su me sa prvim majskim danima kontaktirali dobri ljudi iz izdavačke kuće Odiseja i tako se Lena Andešon našla u mojim rukama. I, moram da kažem, ipak nije razočarala. Naravno da smo imale nekih poteškoća u komunikaciji, to je gotovo normalna stvar kada sam ja u pitanju, ali je, sve u svemu, druženje sa Leninim junacima bilo jedno zanimljivo iskustvo. Evo i zašto.

20170525_173348-01

Počnimo prvo od žanrovskog određenja. U samom naslovu dato nam je da je reč o romanu o ljubavi. Vrlo je zanimljiva ta odrednica roman o ljubavi jer najčešće nije reč o ljubavnom romanu. To je možda i najveće iznenađenje koje mi je ovaj roman priredio jer sam ja u potpunosti zanemarila tu činjenicu i čitanje otpočela očekujući ljubavnu priču, a dobila sam nešto što bih mogla nazvati case study odnosno studijom slučaja o ljubavi. Meni se čini da je cela storija o Ester i Hugu zapravo jedan eksperiment. Autorka kroz događaje u romanu (pre)ispituje kako je nastala jedna emocija, šta je hrani, kakav je njen razvitak, šta bi bio njen vrhunac, postoji li njen kraj. Iz te perspektive je odluka da junaci budu intelektualci, dakle ljudi od razuma, odlična jer razum i emocije teško mogu zajedno. No, formiranje emocija i njihova devijacija nisu jedina stvar koju autorka kritički posmatra, ali ćemo o tome malo kasnije kada se upoznamo sa junacima i glavnim događajima u romanu.

Glavna junakinja ovog romana je Ester Nilsen, intelektualka. Sama autorka je odmah u prvoj rečenici definiše kao pesnikinju i esejistkinju, ali mislim da je podesnije da je nazovemo intelektualkom. Ester živi u svetu koji je sama uredila, a koji nije haos kao kod mnogih, već je zasnovan na logici i racionalizaciji svega, od troškova do emocija. Ali, kako to obično biva u životu, a naraočito u knjigama, dogodiće se nešto što će njenu brižljivo sagrađenu svakodnevicu uzdrmati do temelja.

Ako se ikada odvažim da napišem roman, čvrsto sam odlučila da ga započenm rečenicom: sva s*anja ovoga sveta počinju telefonskim pozivom. Nakon što sam pročitala Ogrešenje, sasvim sam sigurna da bi se i Ester složila sa mnom. Jer krah sveta koji poznaje i u kome se oseća sigurno, desiće se kada je početkom juna pozovu da krajem oktobra održi predavenje o slavnom umetniku Hugu Rasku. Ester se i pre tog poziva zanimala za Hugovu umetnost, za njegovo delovanje kao umetnika, ali, što je možda i važnije, pažnju su joj privlačili njegovi stavovi koji su ga izdvajali iz mase:

Gde bi drugi govorili o sebi, on je govorio o odgovornosti i solidarnosti…

I tako se Ester, nekoliko nedelja pred seminar, posvetila iscrpnom istraživanju Hugovog lika i dela, nedelju dana pred samo predavanje sela je počela da slaže informacije u tridesetominutno izaganje. Njen cilj je bio da napiše izvanredno predavanje koje bi zadivilo samog umetnika, predavanje čiji jezik neće biti standardan, prepun opštiih mesta i fraza. I dok je pisala, emocije su počele da se razvijaju. Počelo je sa poštovanjem i dubokim uvažavanjem, a onda je došlo do transformacije i poštovanje je postalo čežnja, a duboko uvažavanje – ogromna žudnja.

Sada na scenu stupa i sam Hugo. Naravno, očaran je predavanjem: niko ga nikad nije tako duboko razumeo niti predstavio njega i njegov rad sa takvom preciznošću. Esterina fasciniranost Hugom sada dobija novi nivo: ona sada razmišlja o Hugu kao nekome ko bi obogatio sve sfere njenog života. Postaće prijatelji, razgovaraće o bitnim životnim stvarima, a odatle stvari mogu samo da idu smeru potpunog duhovnog srodstva, jer Ester u prvim trenucima ipak potiskuje fizičku želju. I zaista, njihovi susreti postaju sve češči i sve duži, a Ester i Hugo ostvaruju intelektualnu vezu, zasnovanu na dugim i dubokim razgovorima. Čini se da je autorki bilo vrlo bitno da njih dvoje kliknu intelektualno, možda jer bi čitaocima sa iskustvom odmah na početku jasno bilo da veza zasnovana na fizičkoj privlačnosti nema velike izglede da uspe, pa je rešila da obrne situaciju i ovu dublju vezu stavi u prvi plan. U svakom slučaju, kako radnja teče, postaje jasno da je ta sklonost ka filozofiji i intelektualnom životu zapravo jedina spona koja ih spaja. Svaki pokušaj da se konverzacija prenese na obične teme, u najvećem broju slučajeva propada, a ako se i dogodi onda je to vrlo štura i gotovo besmislena razmena reči. Ester je toga svesna, ali odbija da tu činjenicu uzme u razmatranje jer sada fizička potreba postaje sve snažnija, a za Ester je fizičko sjedinjavanje posledica onog duhovnog, koje funkcioniše odlično. Zato ne odustaje od ideje da je Hugo čovek kakav njoj treba.

Spori tempo razvijanja njihove veze je ne demorališe, naprotiv. To je dokaz da se stvara nešto lepo. I naravno, uskoro dolazi do seksualnog čina, njihova veza sada postaje i fizička, ali… Taj čin je, uostalom kao i ceo taj odnos, dvostruko shvaćen. Ester je (na trenutak) zadovoljna jer veruje da su spojeni i duhom i telom, dok je za Huga sveden na zadovoljavanje fizičke potrebe i proizvodi nelagodu. Nakon toga, čini se da i Ester posustaje: pronalazi dokaze o drugoj ženi, o dvostrukom životu koji Hugo vodi. Ali i dalje ne odustaje. A ne odustaje jer, iako Hugo prestaje da se javlja, on se ne udaljava iz njenog života u potpunosti. Svaki put kada pomisli da je konačno ostavila ideju o njemu kao idealnom čoveku za nju iza sebe, on se, iz krajnje sebičnih pobuda, javi i pokaže da emocije ipak ne mogu da se spakuju, zature i nestanu. Ona ode u Pariz da vida rane, on kaže: možemo da razgovaramo kad se vratiš. Ona provede dane razmišljajući šta to tačno znači. Onda je on pozove i javljanje pravda slučajem. A zapravo, ono što Ester ne vidi jeste činjenica da je Hugo zavisan od mišljenja drugih, a ja bih se usudila da kažem naročito od mišljenja žena. Njegov ego ne može da podnese da neko ko ima sliku o njemu kakvu ima Ester ne bude do njegovog života. I onda joj tako baca te mrvice pažnje, vabeći je nazad u svoju blizinu. Ta toplo – hladno rutina je za Ester zbunjujuća, jer njegovo odbijanje nije pravo odbijanje, dakle nije konačno, nije racionalno, logično. A to boli još više. I zato veći deo romana mi zapravo pratimo Ester u ideji da definiše motive za njegovo ponašanje i postupke koji prkose svakoj logici. To njeno slepilo možemo da prepišemo idealizaciji, ali budimo iskreni, nismo li svi bili slepi od zaljubljenosti?

Sad je pravo vreme da se vratimo na onu drugu stvar koju autorka stavlja pod lupu, a to je pitanje intelekta, odnosno poimanje istog kao glavne osobine jednog bića. Možda grešim, ali rekla bih da je Lena Andešon kroz likove Ester i Huga poprilično ismejala one koji gaje iluzije da ih intelekt definiše i čini posebnim. Oboje se ponose činjenicom da pripadaju uskom krugu intelektualaca. Oboje su arogantni, svako na svoj način. On je javno priznat i bitno mu je da se svaki aspekat njegovog rada veliča. Kroz roman, njegovo ponašanje varira od nezainteresovanog ljubavnika do osobe koja strahuje od mogućnosti da slika odgovornog i moralnog čoveka koju pažljivo gradi godinams, ne bude ukaljana. S druge strane, njeni radovi su objavljivani, ali su ostali nezapaženi. Priznala ona to ili ne, tek njena želja da poznanstvo sa Hugom preraste u duhovno srodstvo, kako sama kaže, nije ništa drugo do traženje potvrde od nekoga čiju reč javnost priznaje i prepoznaje kao istinu. Pred kraj romana, na kraju projekcije dokumentarca o Hugu, Ester dobija priliku da skine tu koprenu sa očiju i shvati da je zajednica kojoj toliko želi da pripadne trula, ali i pored analitičkog uma koji je krasi, ona ne uspeva da se otrgne. I kad kažem zajednica, mislim i na onu intimnu sa Hugom, koja egzistira samo u njenoj imaginaciji, ali i na skupinu poluintelektualaca, koji su skloniji slepom prihvatanju činjenica više nego njihovom preispitivanju. No za mene je vrhunac ove kritike svakako sam kraj romana, koji neću da vam otkrijem, ali moram da kažem da je izuzetno jednostavan, možda čak i banalan. I baš zato je delovao tako efektno. Nema više šta da se razume, poslednja je rečenica romana. Taj svojevrsni epitaf emocijama deluje tako jasno i konačno, a zapravo je pogrešan zato što je kraj situacije sa Hugom novi početak za Ester, a razumevanje svega što se desilo tek treba da nastupi.

Sve u svemu, ja sam ovoj knjizi dala jaku trojku. Te filozofske diskusije su mi ponekad delovale naprono, ja nisam tip koji u njima uživa. Takođe mislim da romanu manjka dinamike i mislim da bi ona bila ostvarena da smo imali barem još jednog, iole razvijenog junaka. Recimo, hor drugarica. Sa očitim izvorom u antičkoj drami, hor drugarica treba da bude glas razuma. On to i jeste, samo je u toj spisateljskoj tendenciji da sve bude svedeno, potencijal koji ideja hora nosi ostao neiskorišćen.

I na kraju ostaje pitanje gde leži ogrešenje? Da li je Hugo nosilac tog grešnog momenta ili se on ipak nalazi u Ester? I ko se o koga tu ogrešio? Rekla bih da tačan odgovor ne postoji. On je stvar ličnog odnosa sa junacima. I to je možda i najveća vrednost ovog romana.

 

P. S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

 

 

 

Advertisements

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s