Top 5 plus 1, epizoda: Pokošeno polje

Na red je, konačno, stigao i drugi roman u okviru našeg malog projekta pod nazivom Top 5 plus 1. Ako ste propustili prvu epizodu i pitate se o kakvom je projektu reč, ⇒ klik.

Pre nego krenemo sa našim tumečenjem, reći ću vam nekoliko stvarčica o samom romanu i njegovom autoru, za slučaj da je ovo prvi put da se sa njima susrećete. Autor romana Pokošeno polje Branimir Ćosić spada u red književnika koji su svojim radom obeležili međuratni period u našoj književnoj istoriji. Ćosić se aktivno bavio književnim radom svega desetak godina, pre nego što je umro od tuberkuloze u svojoj 30. godini. Pokošeno polje nije njegov jedini roman, ali jeste najpoznatiji i svakako najambiciozniji poduhvat, što podržava i činjenica da je na njemu radio punih šest godina. Roman je podeljen na dva dela: Čitava jedna mladost i Sile. Prvi deo zapravo je deo Ćosićeve autobiografije, što sam ja skontala tek sada, skoro 3 meseca nakon čitanja romana, dok sam tražila informacije za ovaj uvodni tekstić. U tom prvom delu autor je, preko glavnog junaka, novinara Nenada Bajkića, pokušao da nam predstavi (svoje) ratom poremećeno i uništeno detinjstvo. Time je ostavio autentično svedočanstvo o potucanju jedne porodice od nemila do nedraga u Prvom svetskom ratu. Sa druge strane, drugi deo romana posvećen je izgradnji upečatljive slike beskrupuloznosti kapitalističkih odnosa i to preko istorijata bogaćenja porodice Majstorović, dnevnika svoje majke o tragičnoj očevoj sudbini, kao i preko života u redakciji jednog prestoničkog lista.

E tako. Sad smo vas opremile najosnovnijim informacijama pa možemo da se prebacimo na naše utiske. Kao i prošlog puta, tu smo Vesna, Ljilja i ja. Ovaj puta sa manje hrane i više kafe, jer bilo je rano subotnje jutro kada smo se našle, tako da… 🙂 I da, opet vas očekuje poduži tekst, nit’ mi umemo da budemo sažete, nit’ ja umem da editujem stvari tako da budu pristojne dužine. ¯\_(ツ)_/¯

JESTE LI SPREMNI, DECO?! 🙂

67df04ded316a5b3c8f749febe0cedd2_l
Rukopis romana Pokošeno polje, izvor: klik

 

Slavka: Ćao svima!

Vesna: Ćao svima!

Ljilja: Smelly cat, smelly cat…

S: … I dobro došli u novu epizodu projekta Top 5 plus 1. Danas je na meniju roman Pokošeno polje pa izvolite, možete početi. Ko želi da uzme reč?

V: Pa ti si moderatorka.

S: Ma nema toga, I suck at these things.

V: Pa ti si prošli put popisala teme…

S: Jao jesam, al nisam ponela taj papir. Fuck. Još sam zapisala i sebi govorila: ponesi papir, ponesi papir, (sočna psovka) i nisam ponela papir. Izvinite. (puppy eyes)

V: Fali nam jedan papir…

S: Dobro! Nema veze! Od čega hoćete da počnemo?

Tajac.

Još malo tišine.

S: Počnimo…

V: … Ljubav ispočetkaaaaaa…

S: Ne, počnimo od Nenada, da prvo vidimo kakvi su naši utisci o njemu?

Lj: Mislim da on uopšte nije feminista!

S: Volim kako smo odmah prešle na stvar!

V: Svetlana Slapšak nas je navela na pogrešan trag!

Lj: Ima onaj jedan deo kad Aleksandra hoće da se školuje a on joj kaže: Nemoj. Ne zato što ne mislim da si pametna, nego što žene nemaju karakter za to. Tako nešto.

V: Nije baš tako, rekao je više onako u smislu: da li si sigurna da ćeš ti to moći, kao da radiš samostalno…

Lj: Ne, ne, evo sad ću da ti nađem taj deo…

V: … zato što je ona iz te klasne…

Lj: … 100% joj je rekao nešto u stilu: žene uopšte nemaju fizionomiju za to. Onako baš… totalno antifeministički.

V: A ima i ono kako je njegov san da štiti ženu, što je njegova vizija idealnog odnosa, a onda ona štiti njega, kao da mu je majka. Oboje imaju taj zaštitnički odnos jedno prema drugom.

S: Čekaj, čekajte! Hajde da ljude prvo uputimo u to kako smo došle na ideju da je ovo jedan profeministički roman?

V: Evo ovako: sve je počelo u martu mesecu 2016. godine, kada sam ja bila na jednom predavanju Svetlane Slapšak, na Fakultetu političkih nauka. Govorila je o tome kako su posle Prvog svetskog rata pisci uglavnom imali kučkaste stavove prema ženama, svaka je bila kučka, žene su krive za rat i tako dalje. Kao izuzetke je navela dva romana: Pokošeno poljeTerazije Boška Tokina. Kada je govorila o Pokošenom polju, Svetlana je kao feminističku figuru istakla Jasnu, Nenadovu majku, koja sina vaspitava u feministikom duhu. I tako sam ja stvorila visoka očekivanja kada je ovaj roman u pitanju, očekujući da sve puca od feminizma, kad ono… prc.

S: Ajde što si ti imala visoka očekivanja, nego što si ih prenela na ostale…

V: … duboko se izvinjavam zbog toga.

S: … I onda ja dođem na pola romana tako što hrabrim sebe u fazonu: dobro, smor je, al’ izdrži još stranu, još poglavlje, sad će feminizam, sad će.

Lj: E ja moram sad da kažem da sam razmišljala o stavu književnika prema ženi. Došla sam do zaključka da u najvećem broju slučajeva nije stvar u tome da mrze žene, nego je uvek lakše kritikovati nešto što nisi ti.

S: To ti, vidiš, uopšte nije loše. Ja ću to da zapišem.

V: Ja ne mislim da je pisac rešio da napljuje žene, niti mislim da ih kuje u zvezde. Ovo je prosto jedan satiričan roman i pisac se trudi da realistično predstavi sve aspekte, sve trule i loše aspekte društva, pa između ostalog i to kako prolaze žene.

S: Ja mislim da nije realističan uopšte.

I tako se priča o feminističkom aspektu romana preobratila u drugi oblik društvene kritike…

V: Ne?

S: Ne. Mislim da često preteruje. I kad se drži Nenadove priče, pa i kad nas uvodi u tok vezan za Majstoroviće. Naročito kod Majstorivića, tu mi se činilo da preuveličava toliko da to prelazi u karikaturu.

Lj: Meni se pre svega ne sviđa to što se svako malo direktno ističe kako je Nenad iz različitih razloga mislio da je društvo zlo. Po meni, pisac vredi onoliko koliko uspeva da kroz određene događaje, onako umetnički da prikaže samu suštinu stvari, a ne da mi eksplicitno govori šta je Nenad mislio.

S: Imate li utisak da je roman razvodnjen? Da li bi bio efektniji da je sažetiji? Zato što su meni neke stvari, naročito na početku, potpuno nepotrebne.

V: Da, ali to su sve nekako epizode bitne za njegovo sazrevanje.

Lj: Meni se prvi deo romana više svideo, moram da kažem.

S: Meni se drugi dopao više, nekako je dinamičniji.

Lj: A meni baš obrnuto!

S: Stvarno?!

V: Ja ne znam koji mi se više svideo. Potpuno su mi nekako… usklađeni su skroz, kompatibilni su. Ne može jedan bez drugog. Jer u prvom delu vidimo kako odrasta i kako se formiraju ti njegovi ideali, dok se kasnije vidi kako se ti ideali podrivaju. I osnovna tema i jeste sudar tih njegovih ideala sa društvom u kome ne može da ih ostvari. Super nam se povezalo sa Gorskim carem.

S: E to je i meni palo na pamet! Dok sam pisala beleške, pomislila sam da smo odlično uradile što smo krenule po epohama jer se ispostavilo da se Pokošeno polje fino nadovezalo na jadnog Đuricu.

Lj: Ja bih da dodam da, bez obzira koliko je roman nesavršen, kraj je na vrhunskom niovu. Bar što se mene tiče.

S i V, složno: Da, da!

V: Jeste li i vi tu videle vezu sa Kamijem?

S: Ja ne. Mada nisam… Možda nisam pažljivo…

Lj: Možda…

V: Zar nisi prošli put rekla da vidiš vezu sa Strancem?

S: Ja? Ne.

Lj: Rekla si.

S: Jesam? Onda mora da nisam mislila na taj deo.

Možda je ovo pravi trenutak da napomenem da sam na prvom sastanku bila mamurna. #sorry

V: Mislim iz aspekta motivacije ubistva.

Lj: Da.

S: Aaaaa, ubistva! (nemam pojma)

V: Da, ubistva. Ono nije planirano, nego je stvar trenutka. Iziritira ga smeh.

Lj: Deluje u afektu.

V: A zapravo je sve simbolično.

S: (i dalje nemam pojma)

V: A pošto odmah na početku saznajemo koga je ubio, sve vreme, kako se priča razvija, mi čekamo da vidimo kako će to biti motivisano, pa prvo mislimo možda je zbog devojke, možda je zbog tih nekih sukoba oko novina i tako, a na onda dođe taj kraj i ispadne da je to ubistvo izvršeno prosto… Šta vi mislite, u stvari? Kako vi razumete to ubistvo i kako je ono motivisano?

Lj: Društvo je toliko apsurdno i toliko čovek ne može ništa na normalan način da uradi u tom društvu, tako da mislim da jedini način da se izvučeš iz tog kola jeste opcija da počiniš nešto protiv zakona, protiv tog društva.

V: Slažem se.

S: Da li vam se čini da to ima veze sa onom scenom kada Majstorović dođe kod tasta po novac, kad je ovaj već skrenuo sa uma…

V: Pa ga gađa nekom lampom?

S: Da. Da li vam se čini da ima sličnosti između te dve scene? Da je motiv nasilja cikličan?

Lj: Tast je inače baš zanimljiv lik.

S: I meni je baš super, šteta što nije dobio više prostora.

V: Ne znam, vidiš. Ja nisam razmišljala o toj vezi sa tastom. Ali da, moguće je.

S: Jer Majstorović nikada nije… on nije otišao kod tasta sa idejom da ga povredi ili tako nešto. Majstorović jeste razmišljao o tome, ali nije bio na putu da svoja razmišljanja ostvari. Glas i ponašanje njegovog tasta su doveli do eksalacije nasilja. Možda ja to učitavam?

Lj: Ne, mislim da ima veze.

V: Možda, stvarno. Mada je meni taj postupak jače psihološki motivisan od onoga na kraju. Scena na kraju mi je više simbolična. Bajkić ne puca zato što misli da je ovaj kriv za sve, nego što njega vidi kao predstavnika te apsurdne situacije: mlad je, dobio je da bude vlasnik novina na gotovo, kroz ceo roman se sprdači… Jednostavno, može mu se. Ima onaj klub u kome svira, boli ga uvo. Ta bahatost, ta lagodnost, sebičnost i taj komfor proističu iz njegove klasne pozicije. On se smeje kada Stanka izvrši samoubistvo i Bajkića zapravo iritira to što je on u stanju da se smeje kada se nešto tako tragično desilo.

Lj: Time se samo pokazuje koliko klasni položaj dehumanizuje ljude. I daje im iluziju da mogu da rade šta hoće.

V:  A ironija je da ovom nije ništa.

Lj: Da, ovaj se potpuno oporavi.

V: I tu svi Bajkićevi neuspesi kulminiraju.

Lj: A činjenica da će svaki njegov pokušaj da nešto uradi biti okončan neuspehom, zapravo je vidljiva još na početku romana. Znate onu scenu sa loptom? On na sve načine pokušava da preuzme kontrolu, da je spasi, ali ne uspeva.

S: I odmah ti postaje jasno da je problem u korišćenju moći. Njemu su loptu uzeli gimnazijalci, nije stradala u igri sa vršnjacima. Već u ranom detinjstvu, on ispašta zbog onih koji su na neki način, bilo koji način, moćniji od njega. Što bi zapravo i bila poenta: šta god da ti kao obespravljeni pojedinac uradiš… Ništa ne možeš da promeniš kada je ta ,,viša klasa‘‘ u pitanju.

V: I to se dosledno primenjuje na sve, čak i na slučajeve samoubistva: imaš samoubstvo Stankino i one sirote devojke kojoj pop nije hteo da očita… šta god da se već čita. Tako da… (nepoznavanje crkvenih običaja i termina = nivonepostoji.com)

Lj: I vrlo je simbolično ono na kraju: Mile je krvav. Jeste, i on ima putera na glavi, ali kakve veze ima kad mu je tata uticajan pa se za dva dana za njegove incidente neće znati. To je jako efektno opominjenje… To: i Mile je krvav, i Mile je krvav. To mi se BAŠ dopalo! I može da se poveže lako sa romanom Zločin i kazna: kriv si pred državom. I Mile je kriv, ali ne pred državom jer je kapitalista.

V: A šta mislite, što Bajkić ne puca u Despotovića? Ima razloga, sve ono što je učinio Bajkićevom ocu. On je tu glavni zločinac, pa zašto onda ne puca u njega?

Lj: Da, da… Plus, kad Bajkić ode kod Despotovića, on je potpuno paralisan.

S: Zato što nema hrabrosti da se suprotstavi pravom oličenju zla. Zato puca na simboličku manifestaciju.

V: Pa to. Svestan je da je nemoćan.

Lj: Mile je otvorena manifestacija, Despotović je delatnik iz senke. Zato se odlučuje da puca na Mila, jer je vidljiv, tu je. Do Despotovića ne može da dopre, u simboličkom simislu. Tako da je i tu omanuo.

V: Pročitala sam jednu kritiku… Ima na digitalnoj biblioteci našeg faksa. Ona je, onako baš socrealistička, i uglavnom govori o tome kako roman kritikuje kapitalizam. I to je tačno. Kapitalizam opisan u ovom romanu je zaista onaj najgori oblik, kad ti ništa ne možeš da učiniš, čak ni da radiš svoj posao i pišeš istinu za novine jer su vlasnici novina povezani sa ovim ili onim. Ali, dalje kaže autorka, pisac nije znao kako da se odvoji od tog individualnog, nije pronašao mehanizme za pravu promenu društva. Samo što ne kaže: nije se učlanio u KPJ. Možda je sa tim u vezi ono što Markovac kaže: samo drugarstvo može izdići čoveka iznad društvene zavisnosti, u borbi za dostojanstvo.

S: Zanimljiva je ta pohvala drugarstvu jer može da se tumači dvojako. Sad, s ove perspektive, kada se uzme u obzir kada je knjiga pisana, vrlo je, kako da kažem, održiva ta ideja da se pod drugarstvo misli na komunističo viđenje pojma.

V: Ja mislim da je drugarstvo ovde ipak bliže tom humanističkom smislu.

S: Pa ne znam, kažem, podložno je tumačenju. Ako su komunisti stvarno verovali da je ukidanje klasnih razlika moguće…

V: Ja ipak mislim da bi to bilo učitavanje…

Lj: Svaka ideologija je dobra dok ne dobije svoju primenu u društvu. Kapitalizam u teoriji obezbeđuje dostojanstvo…

V: Kako kome.

Lj: … pravo na sopstvenu imovinu… Ali kada se primeni, postaje monopol nad ljudima.

S: Moram da napomenem i ovo: ima taj jedan deo, kada pisac govori o istorijatu bogatstva Majstorovića, pa kada ovaj hoda fabričkom halom, on kaže da su ljudi njegove mašine i da ih je lako, odnosno jeftino zameniti. E ja sam u beleškama zapisala: ljudi = mašine – nadam se da će ti komunisti konfiskovati svu imovinu, đubre kapitalističko. A opet, moram da kažem da meni Majstorović, generalno gledano, nije uopšte toliko gadan kao ostali likovi. Valjda zato što nije toliko pun obesti, a to je zato što je on ta prva generacija, onaj koji je stekao sav taj kapital. I dok ga je sticao, on je imao i padove i neuspehe. I uvek se vraćao, na ovaj ili onaj način, borio se. Što ga čini… čovekom.

V: Apsolutno. U toj porodici je najproblematičniji Mile. On je sve dobio na gotovo, nikad nije morao da se potrudi da bi nešto dobio, odrastao je u komforu… I misli da može da se zavitlava sa svima iz prostog razloga što misli da mu to status dozvoljava. Ona scena sa mrtvačkim sandukom, pa ceo slučaj sa Stankom… I činjenica da na dedinu sahranu ide, a još mu je oko vrata okačen onaj kaiš od saksofona… Sve to govori kakav je njegov stav prema drugima, prema životu, i sopstvenom i tuđem. Mislim da je Ćosić to sjajno prikazao, taj niz. Svaka nova generacija biva sve dehumanizovanija. I zanimljivo je što su te klasne granice u potpunosti neprohodne, nema pomeranja, ili si tamo, ili si ovamo, gore ili dole.

Lj: E to! Pokazuje se da ono što je sušto, krucijalno u jednom biću, zapravo biva određeno društvenim položajem.

S: Ali kad smo se već dotakle ideologija i sličnih stvari, šta mislite o onom delu kad Nenad čita Sjenkjeviča pa je sav u tom nacionalnom poletu?

V: Meni je mnogo zanimljivo kako se razvija njegov patriotizam pa onda kako se urušava.

S: Potpuno je recipročno: dok je mali, njegov patriotizam je ogroman…

V: Jeste, gleda ujake i misli da je logično da se ide u rat, da se gine, da se zemlja ne brani foto-aparatom… 

S: Možemo li da se osvrnemo malo na sam rat?

V: I kako Nenad doživljava oslobođenje?

Lj: Meni se dopada to što je rat granična situacija u kojoj ljudi postaju bestijalni i svi zakoni se podrivaju, e u takvim uslovima on sazreva i inicira se u društvo.

V: I zanimljivo je što, čak i kad rat prođe, sve ostaje isto. Rat može da posluži kao opravdanje za tu dehumanizaciju, ali šta se dešava kad rat prođe? Nenadova ideja o ratu se menja, kao i njegov patriotizam uostalom. Nekada je rat video kao pitanje časti, a sada je to rušilačka stvar, u kojoj tuđi ljudi odlaze u tuđe zemlje i bespravno nešto zahtevaju. A opet, tu je i njegov stav prema oslobođenju: on se prvo raduje jer su došli naši, a onda mu Jasna kaže: pa nema našihI onda vrhunac ironije: Šunjević koji peva himnu.

Lj: To Jasnino nema naših, to može da se tumači na dva načina: prvo u bukvalnom smislu jer su mnogi, uključujući i njenu braću, poginuli pa ih, dakle, fizički više nema. A opet, u ratu se mnogi dehumanizuju, promene i onda ostaju fizički isti, ali više nisu oni koje smo poznavali, nisu naši. I najsvetije veze se podrivaju, i u ratu, a i u ovom romanu. Otud i to da nemamo pojma šta je sa kumom i slično. Ali, moram da dodam i ovo, zanimljivo je što se poništava ta podela na naše i tuđe. Jer koliko su okupatori nerpravedni i bezobrazni u prvom delu, toliko je ta nepravda u drugom delu romana veća, jer te uništavaju tvoji. Nesreća tako potaje konstanta kategorija. U tom smislu, oslobođenje je prividna stvar.

I onda se desio jedan (ne baš) suptilan prelaz sa patriotizma na Nenadovu seksualnost i odnos sa ženama. 

Lj: A zanimljivo je kako se stvari razlikuju… I taj reciprocitet… Kao malom mu se budi seksualnost, a onda kad odraste… Seksualnost prestaje da bude vidljiva, on je sad kao neki osećajni tip koji hoće da zaštiti ženu i to.

V: Da, zanimljivo je kako se ta njegova seksualnost razvija. Ljilja je prošli put bila jako zainteresovana za taj segment, tako da… Ajde počni, Ljiljo.

Lj: Hah, pa sad ne znam šta bih rekla, osim da je njegova seksualnost neobična. Dve dominantne ličnosti na početku njegovog života su majka i baba i mislim da od njih kreće… sav taj njegov razvoj. Simptomatično je što starije žene stoje na početku tog buđenja.

V: Njegov prvi doživljaj je kad vidi kroz prozor onu gologuzu. A šta mislite o ovome: nakon što nju vidi, saznaje za Žarkovu smrt i oseća nemoć, bes, samoću. Ispada da je njegova inicijacija u svet odraslih muškaraca povezana sa nestankom jedne muške figure iz njegovog života.

Lj: Da, eros je u ovom romanu uvek povezan sa tanatosom.

V: Da, eros je uvek praćen traumom.

S: Što ste pametne, jbt! Meni te stvari nikad ne bi pale na pamet.

V: Zapravo, možda to i nije toliko uticajno, to što su dominante žene tokom njegovog odrastanja. Svakako, činjenica je da je odrastao bez oca…

Lj: … Generalno bez dominantne muške figure: jedan ujak nije tu, ovaj drugi je prisutan, ali sav je bolestan, mlitav, u suštini pasivan… Prva prava, dominantna muška figura u njegovom životu zapravo je onaj mali komandant Vojo. On je kao muževna dopuna Nenadove pomalo ženskaste ličnosti.

V: I svoju muškost pokazuje kroz nasilje. I to vidimo kad muči onog mačora, to mu je način da se dokaže.

Lj: Generalno je svaki proces inicijacije u društvu protkan nekim oblikom nasilja.

S: Meni je ta scena sa mučenjem mačke… Bolest.

Lj: Meni je zazorna, ali mi se sviđa jer pokazuje ljude onakvim kakvim jesu.

S: I Nenad koji ne može da pogleda mačku, ne može da gleda šta joj rade, ali predlaže da je dokosure barutom… Mislim, wtf?!

V: To je ta borba u njemu, taj kontrast njegove prirode i želje da se integriše.

Lj: A potpuno je glupo kako Vojkan izlazi iz priče: kao, evo ti moj pas i aj ćao. Eeeeee, a jeste provalile što se svi psi zovu muslimanskim imenima: te Mujo, te Haso, te Alija… Ima on (pisac) neki zazor… Znate da i na početku ima ono kad kaže nešto tipa : bezobrazni Bosanci su stražarili i tako to.

S: Odlutale smo, žene. Odlutale!

Lj: Istina. Evo da se vratimo, bliska je tema. Da li vam se čini da je Nenadova priroda ambivalentna priroda, odnosno da je negde između muškarca i žene? Kad je sa ženama, nastoji da se pokaže kao muškarac, zaštitnik. A kada je sa muškarcima, onda nastoji da on bude taj koji je zaštićen.

S: Da povežemo to sa tim što nije imao dominantnu mušku figuru pa mu je promakao obrazac ponašanja?

V: Ja bih rekla da je on u svakom slučaju izvan te stroge rodne podele, u smislu šta se tačno očekuje od muškarca, šta od žene. I tu se nadovezuje odnos sa Jasnom…

Lj: Čekaj, ako počnemo sa Jasnom, moramo da nastavimo sa Marijom!

S: Me, me, m?

Lj: Može. Ajde Vesna.

V: Ajde, pošto sam ja već počela sa Svetlanom… Meni je glavni utisak taj odnos uzajamnosti; kako oni podjednako brinu jedno za drugo. Nenad se brine što će Jasna brinuti. I to što je zove po imenu… To mi je onako, ravnopravniji odnos nego što bismo tradicionalno očekivali od majke i deteta.

S: Meni je nekako šokantna bila činjenica da on nju zove po imenu, s obzirom na to kad je roman napisan. Meni je dugo pored Jasninog imena u beleškama stajao znak pitanja jer nisam mogla da skontam da li mu je majka, starija sestra…

Lj: Da, i ja sam se dvoumila oko toga.

V: Prava je šteta što je pisac nije nazvao Vesna.

S: Kopka me to, to što o njoj uglavnom misli kao o Jasni, ne kao o majci.

Lj: Mislim da on nju vidi kao prijateljsku figuru. Više se on, kao muškarac, oseća obaveznim da brine o njoj, nego što smatra nju sposobnom da brine o njemu.

S: Zar to nije malo nipodaštavajući stav?

Lj: Mislim da je došlo do neke inverzije, više on nju gleda kao na svoje dete.

V: Ali ja ne vidim to kao pogrešno. Zar nije normalno da svako brine za svoju majku?

Lj: Pa nisam ja ni rekla da je pogrešno.

V: Mislim da samo nismo navikli… Mislim da je nama u glavi ta tradicionalna slika u kojoj je majka mučenica na koju se svi istresaju i sad je prosto neobično da imamo književnog junaka koji se brine za majku, koji je ne smatra samo sluškinjom.

S: Meni nije neobično što on brine. Neobično mi je bilo samo to kako se on njoj obraća.

V: Možda je to neki mali omaž njenom liku. Nekako nije dobila dovoljno prostora…

S: A i to što jeste dobila, pogrešno je iskorišćeno…

Lj: Meni se čini da on nju ne ceni dovoljno kao neku društvenu kategoriju u svom životu, u smislu majke, nego je više vidi kao kao neku nedovoljno autoritativnu figuru pošto Nenad samo vapi za ocem i ostalim muškim figurama.

V: Ja nisam shvatila da vapi za ocem. Nisam nigde primetila to.

S: Ne ocem kao određenom osobom, više u smislu očinske figure.

V: Ali i kad se pojavi kandidat, tipa Šunjević, on mu je odvratan.

S: Mmm, ne znam. Ja mislim da on Šunjevića ne trpi jer se ovaj pojavio u tom određenom trenutku, Nenad je u strahu da bi Šunjević Jasnu otrgao od njega. Plus, pojavio se kada Nenadov patriotizam buja, a ovaj sarađuje sa okupatorom što ga je dodatno unizilo u Nenadovim očima. Šta vi mislite o tome? I šta mislite, zašto je Jasna uopšte razmatrala Šunjevićeve ponude?

V: Šunjević je, uz Burmaza, ubedljvo najljigaviji lik. Ali ne mislim da je razmatrala.

S: Ne misliš?

V: Mislim da samo nije znala kako da ga otkači.

Lj: Ja mislim da je razmatrala. I koliko sam shvatila, on je njihov neki stari porodični prijatelj. Mislim, ratna vremena, trbuhom za kruhom. Mislim da nije znala kako drugačije da se prehrane nego uz njegovu pomoć. Mislim da samo nije očekivala da će morati na taj način da mu uzvrati uslugu.

S: Da li je stvarno toliko naivna bila da nije pomislila da će joj to tražiti za uzvrat?

Lj: A možda je htela da iskoristi što više može dok ne dođe do toga.

V: Mislim da je to Jasnino odbijanje Šunjevića ključni trenutak u Nenadovom odrastanju. I u romanu se kaže da je osetio tamnu senku života. Znači da je i on sam osetio da tu nema nekih iskrenih i zdravih odnosa, već da je sve iz neke koristi. I važno je što Jasna, u Nenadovim očima, zadržava moralni kompas. To je jako bitno za njega. Mislim, mnogo je on naivan u tim svojim idealima: čudi se kako neko može da laže, nije mu jasno kako neko može da mrzi, a opet, nepoverljiv je prema Šunjeviću, odmah naslućuje da tu nisu čista posla.

Lj: To je ono što se javlja i kod Andrića, činjenica da deca nisu ni navina ni glupa, ona sve naslućuju samo nemaju sposobnost da na pravi način sve artikulišu.

V: Da, i ovde je baš dosta prostora posvećeno toj detinjoj psihi i razumevanju sveta.

Lj: I tragično je posmatrati kao se njegova ta čista… tabula rasa. Puni tim ružnim stvarima i od njega pravi jednog potpuno obesmišljenog čoveka.

S: I nakon svega rečenog, mislite li da je Nenadov odnos sa Marijom uslovljen ili inspirisan odnosom sa Jasnom?

Lj: Ja bih rekla da jeste, da edipovski momenti definitivno postoje.

V: Ima edipovskog, slažem se samo mi je Marija nekako… ambivalentna. Ona je dosta starija, mazi ga kao da je dete i onda kad počnu da se dešavaju neke stvari…

S: Da, da, kako tumačite to rvanje? Koja je poenta tog čina? Da je on bio inicijator, ja bih razumela: mlad je, pubertet, hormoni, udarili u glavu, ajde. Ali ovako…

V: Totalno pedofilski. Kao da je jedva dočekala priliku…

Lj: Mislim da je to ženska želja da dobije mladog i nežnog muškarca kog može da oblikuje prema svojoj meri i nad kime može totalno da dominira.

S: Ali zašto onda nije isterala stvar do kraja, da se tako duhovito izrazim?

V: Možda nije toliko do želje da ga oblikuje koliko je postupila impulsivno, nagonski. Isto kao što nije promislila kad je zatrudnela sa okupatorom.

S: Kakav je vaš odnos prema Mariji generalno gledano?

Istovremeno: ne znam.

V: Meni je onako, čudna. Ambivalentna.

S: Meni se u početku dopadala, možda ne toliko ona koliko odnos sa Nenadom jer su te scene naišle kada mi je roman već postao dosadnjikav pa mi je razbila rutinu. Onda, kada je otišla da živi sa tim okupatorom i to sve, onda mi je već postala naporna. Nije mi se dopalo što je nastavila da se poigrava sa njim, što je koristila tu njegovu naivnost zarad neke svoje potvrde. Mislim da je, možda podsvesno, izgubila dobru sliku o sebi kada je otišla da živi sa okupatorom…

V: Mislim da ona nije načisto šta hoće sa Nenadom. Ima tu neku vrstu majčinske nežnosti, postoji neka privlačnost, ona voli kad je on tu, da se loži na nju.

S: … ali ne zna za šta joj treba. Mislim da njegova osećanja prema njoj, bez obzira da li su duboka ili su zasovana na požudi, njoj daju potvrdu, vraćaju je na ono što je bila pre nego što je pošla za okupatora. Potvrđuju sliku koju bi ona želela da ima o sebi, kao nekoj fatalnoj ženi.

Lj: Pa da, služi joj da potvrdi svoju dominaciju. Isto kao što, mislim nije isto, ali može na neki način da se poveže, u Andrićevoj pripovetki Žena na kamenu, kada je Matija vidi, taj njegov pogled u njoj budu svest o njenoj privlačnosti i fatalnosti. Jer na neki način svakome od nas treba neko da nas primeti, potvrdi, kako bismo postali svesni određenog kvaliteta. A gde ćeš bolje od toga kad tvoj kvalitet uoči neiskvareno dete?

S: Onda, kako tumačimo njen kraj? Čemu abortus?

Tajac.

S: Vesna?

V: Zato što je pisac hteo da ona umre, a greota da umre tek tako pa kao daj nešto da kazni grešnicu. Šalim se, ne znam stvarno.

S: Meni je taj abortus potpuno nemotivisan. Zašto, o zašto je Marija abortirala?! Iz tih scena kada se u priču uvodi trudnoća, ja nemam neku sumnju u to da li je Fredi želeo bebu.

Lj: Mislim da nikada problem nije ni bio u njemu.

S: Pa to, zato i kažem. Šta je onda nju motivisali da abortira?

V: Mislim je abortirala zbog majke, zbog tog pritiska i njenog neodobravanja. Znaš da kaže da je svemu tome ona kriva?

S: Aaali nije to majka rekla. Nego Marina Raspopović.

V: Ne. Marija kaže Nenadu da je Marina svemu kriva.

Lj: Ali nije to ta Marina. Marija misli na Raspopovićku. Raspopovićka je ta koja kaže da je svemu ona kriva.

S: I ja sam prvo mislila da je abortirala zbog majke, ali nije, vidi se to onda kad Raspopovićka besno ulazi u kuću.

Lj: Ne znam, ostao je abortus nerešeno pitanje… Mislim da je Marija pokušala da uzme konce u svoje ruke, da ne bude ono što se klasično od žene očekuje, da zasnuje porodicu, ne znam, da ima decu i to. Na nagovor Marine je pokušala to da ostvari, da bude samostalnija i to se srušilo.

S: Ali zar ona svoju samostalnost nije pokazala kada je odlučila da ode sa okupatorom? Da li je njoj zaista bila potrebna Marina da je gurne u taj neki, emancipovaniji svet?

Lj: Generalno su ti zli savetnici prisutni u ovom romanu: sve što se uradi na nečiji nagovor, na kraju se završi nekim krahom.

S: Zanimljivo je što ovde stoji: Marija je otpadnik od rase, prokazana, isključena iz zajednice, od nje dobre i poštene Srpkinje okreću glavu. Onda, da li je Marijina smrt zapravo piščev način da nam stavi do znanja da, ako se okreneš od zajednice, moraš da budeš kažnjena? 

V: Ali on kao da je na Marijinoj strani, kao da je protiv te osude. On se buni protiv toga što su se tako poneli prema njoj, zato joj daje toliko prostora.

S: Zar ne misliš da je mogao da odabere neki drugi način da pokaže da je na njenoj strani? Zar Marijina sreća sa Fredijem ne bi bila pravi način da se zajednici natrlja na nos njena rigidnost?

V: Onda bi cela ideja romana bila nerealna, svi bi bili srećni.

S: Ja ne mislim tako. Mislim da je ovu epizodu…

V: Posvećivanje njenom stradanju, njenoj smrti… To je sve što on može da učini…

Lj: To je ono što smo rekli, on pokazuje kako prolaze ljudi, osobito žene, kad se okrenu protiv zajednice. I to je sve, on odbija da se privoli bilo kojoj strani, on samo pokazuje kakve su posledice.

S: Ok, ako vi tako mislite. Ali, saslušajte me. On je imao savršen način da okonča epizodu sa Marijom, a da  je opet udalji iz zajednice. Samo nekoliko stranica nakon abortusa, Beograd je oslobođen i okupator se povlači. Marija i Fredi su mogli preko noći da nestanu iz grada i da nikada više ne čujemo za njih.

Pitanje Marijinog abortusa i percepcije njenog lika je ostalo otvoreno. Ukoliko ste čitali roman, ne oklevajte da u komentarima ostavite svoje viđenje stvari.

V: Hajde da se zadržimo malo na liku Miodraga Pavlovića… Kako se on vama čini? I uopšte taj odnos dece prema profesorima?

Lj: Meni je taj Miodrag Pavlović bundžija bez razloga.

V: Simpatični ili antipatični?

S i Lj: Antipatični…

Lj: Više antipatični. Baš mi je onako…

S: Otkud znam?! Ipak više antipatičan. A šta ti misliš, Vesna?

V: Meni je sve to bitno u odnosu prema Nenadu. Nekako su mi mnogo okrutna ta deca, u toj okupatorskoj školi. Svi ste vi tu Srbi, upisani u tu školu iz nekog konformizma, da bi vam bilo bolje, lakše i sve to, a onda osuđujete profesore koji su tu iz istog razloga, da bi preživeli. Sa druge strane, to mi je opet u funkciji Nenadove karakterizacije, recimo tu je ona situacija kada upozorava nastavnika da se ne briše maramicom kada mu je Miodrag Pavlović prethodno podvalio mastilo. Cela ta situacija je više u skladu sa Nenadovom prirodom da je uvek za pravdu; da na nepravdu reaguje bez obzira od koga dolazi.

Lj: I da ne želi nepravdu da ispravlja nepravdom. On uvek pokušava da nađe ispravan način da popravi situaciju u društvu, što je nemoguće. I zbog toga što neće nasilje da ispravlja nasilje, on nailazi na osudu vršnjaka. Jer u tom njihovom svetu, to je jedini poredak, to da samo nasilje može da zaustavi nasilje, a Nenad na to neće da pristane.

V: Što je potpuno normalan impuls, a opet je nekako sadistički. On kao da se uzdiže iznad tog sadizma ostale dece. I to je vrlo zanimljivo, jer sada odbija da se povinuje tom principu, a samo nekoliko godina pre toga smo imali incident sa mačkom.

Lj: To je skroz u skladu sa razvojem njegovog lika. On se sve vreme lomata između toga da bude prihvaćen i da bude u skladu sa sopstvenim idealima.

S: Plus što mu se to društvo u koje želi da bude prihvaćen zapravo gadi. Sve vreme, u svakom periodu života. A ko je Nenadu omogućio da ide u tu školu? Ko je platio?

Lj: To se ne zna. Bar ja ne znam.

V: Ne, nije se to otkrilo.

S: Na koga vi sumnjate?

V: Nenad je pomislio da je Marija, pa se ispostavilo da nije.

Lj: Neko od profesora?

V i S: Da nije Šunjević?

S: Šunjević je meni pao na pamet zato što je majka znala, jer kad je on pitao za Mariju, ona je negirala. I onda ko još može da bude, a da Jasna bude upućena u to?

Lj: To je interesantno, to što se nije obelodanilo, jer uvek postoji neko delovanje iz senke koje smo prinuđeni da prihvatimo jer u suprotnom ne bismo opstali.

S: Ali opet, Šunjević nema motiv, zašto bi on to uradio?

V: Podsetite me, da li je to bilo pre ili posle Jasninog odbijanja?

S i Lj: Posle.

S: Zato i deluje neverovatno da je to Šunjevićevo delo.

Lj: Možda jer želi da demonstrira svoju moć? Mislim, ko god da je, to je definitivno demostracija položaja, način upravljanja ljudima. Nema govora o plemenitom činu jer…

V: … jer ljudi u ovom romanu definitivno ne delaju iz senke zato što imaju plemenite pobude. Svako delo se obelodanjuje jer je svaka učinjena usluga samo način manipulacije.

S: A kako se onda tu uklapa onaj profesor što ga je odveo na sladoled?

V: Eee, odlično što smo došli do toga jer mi je mnogo zanimljiv njihov razgovor o religiji i mislim da to možemo fino da povežemo sa simbolikom naslova.

Vesna traži citat, a mi ubijamo vreme ćaskajući o zanimljivim scenama…

Lj: Profesor je, beše, biolog?

S: Da, da. Mislite da tu ima nekih latentnih homoseksualnih iskrica?

Lj: Daaa, definitivno ima homoseksualnih primesa. Ne samo sa ovim biologom. Ja sam to primetila, pa sa svima, zapravo. Od Voja pa na ovamo.

S: Zanimljivo. Ima smisla, znaš da postoje te teorije da nasilje izaziva potisnuta seksualna energija, a Nenad je uvek okružen nasilnim tipovima i situacijama koje se razrešavaju nasiljem.

V: Našla! Ovako: On pokuša da Nenadu objasni religiju i njena objašnjenja stvaranja sveta kao skup simbola koji su neki put vrlo duboki, neki put mutni i apsurdni, a skoro uvek puni poezije. ❤

Lj: Zanimljivo je što se on zbližava sa različitim profesorima, mislim iz različitih nauka. Tačno se vidi koliko se traži, koliko pokušava da se osmisli.

V: Da, traži uzore. Zanimljivo mi je kako razgovaraju o duhu i materiji dok prolaze kroz nepokošenu travu koja propada. I tu se vidi simbolika trave, odnosno pokošenog/nepokošenog polja. To se provlači kroz ceo roman, na početku se kaže da se neki ljudi uzdignu, a da neki padnu kao pokošeni, zatim su tu oni seljaci koji ne mogu da postignu da pokose travu i onda ona propada. Znači: ili ću da te pokosim, ili ćeš sam propasti.

Lj: U svakom slučaju, propadaš. Možeš da pogaziš sebe i utopiš se – ostaješ nepokošen, ali propada sve što vredi u tebi. Ili možeš da prkosiš i da se držiš svojih ideala pa ćeš biti pokošen. Nema rešenja. I Nenad bira ovu drugu opciju, da se drži sebe. I biva pokošen.

Lj: Ima dosta lepih rečenica, mada je zanimljivo što sve te velike misli on nikada ne verbalizuje, neko drugi kaže ono što Nenad pomsili.

V: Svet kao mostovi od njega. Kako to tumačite?

Lj: Hteo je na sve strane da pruži svoje krake al su mu ih na kraju sasekli.

V: Ili je možda stvar u perspektivi iz koje posmatra svet: on je kao u nekom središtu i svašta doživljava a na kraju se svet urušu.

Lj: Na kraju on uopšte ne shvata da on nije centar tog sveta, nego da je samo jedna mala figura u mehanizmu.

V: Da, ništa se ne vrti oko njega i on je nemoćan.

….

V: Na kraju, kako biste ocenile ovaj roman?

Lj: Trojka.

S: Ja sam mu prvo dala 4, ali sada kada sam prelazila ove beleške i sve ovo, smanjila sam na 3.

Lj: Nije mi ništa bolji od Gorskog cara.

S: Meni je Gorski car bolji.

V: Ja sam mu dala 4, mada su mi tu negde.

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

2 thoughts on “Top 5 plus 1, epizoda: Pokošeno polje

  1. Svaka čast za ovaj poduhvat! :)))Naletela sam na fejsu na tvoju stranicu i tvoji tekstovi su zaista insprirativni, jer nisu pisani na način književnog kritičara – uz tonu književno-teorijske aparature i opštih mesta, već sadržajno, konkretno i sa stavom,to je ono zbog čega književnost i priča o njoj jedino i ima smisla, a zbog toga smo i voleli Miodragove časove, izmedju ostalog. Ovi tektovi me posebno sećaju na Miodragove časove, baš me zanima kako znate da su mu ovo njegove omiljene knjige? Jer ne sećam se da je on, bar na časovima kojima sam ja prisustvovala pominjao koje su mu omiljenje knjige :)..

    Like

    • Hvala ti na čitanju, i hvala na komentaru! 🙂 Mi smo naslove dobili od kolege koji tvrdi da mu je Miodrag jednom prilikom rekao koji su mu romani omiljeni. 🙂 Time se vodimo, mada je meni npr. čudno bilo kako na listi nema recimo Džulijana Barnsa, a svima nam je poznato koliko ga je Miodrag cenio. Tako da, ako je kolega Deki lagao nas… 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s