Arzamas

Ove godine, po peti put u svojoj višedecenijskoj istoriji, NIN-ova nagrada je dodeljena ženi. Nagrađena je Ivana Dimić za roman Arzamas. To je prvi razlog zbog koga sam, odmah po objavljivanju pobednika, odjurila u knjižaru i bukvalno istresla poslednje novce za knjigu. Drugi razlog je činjenica da se ovaj roman bavi jednom od mojih omiljenih tema a to je odnos roditelja i deteta, još preciznije – majke i ćerke.

Jedva sam se uzdržala da ne počnem sa čitanjem dok sam hodala ka autobuskoj stanici. Jedva! Uletela sam u prvi bus ka Bežaniji i aaaaa, konačno! Od Brankovog mosta do Fontane se stiže za manje od deset minuta (kad nema gužve kod Ušća), taman dovoljno vremena za prvih nekoliko stranica i da pomislim: vau, čoveče, ovo je… Vau! I onda sam pokupila Ivu iz škole i dok je ona ručala i odgledala crtani koji je odmor pre domaćeg zadatka, ja sam već bila na polovini romana a moj entuzijazam je polako počeo da opada. I tada sam odlučila da napravim pauzu, prepisujući tu tendenciju opadanja nedostatku koncetracije.

Tri sata kasnije, krećem kući i kada je gužva zarobila autobus na liniji 74 u kneza Miloša, ja sam izvadila Arzamas iz torbe i vratila se čitanju. Neki čovek koji je sedeo preko puta mene, videvši šta čitam, odlučio je da se raspita za utiske… U sebi sam bukvalno izvrištala: do vraga, druže! Ne znam kakva je! Ne znam, ok?! Jer jedan deo je sjajan, sledeća dva su njaaah i tako u krug. Ali kako nisam želela da u Blicu čitate vest naslovljenu sa OVU BEOGRAĐANKU JE NIN-OVA NAGRADA DOVELA DO NERVNOG SLOMA!!! REAGOVALA POLICIJA! FOTO!  sasvim smireno sam odgovorila: onako, ne znam kakve su ostale knjige iz užeg izbora. Forma je zanimljiva, ona je, znate, dramaturškinja pa eto, malo eksperimetiše sa formom, hehe. Videćemo, tek sam na polovini. -.-

Prošlo je 12 (i slovima: dvanaest) dana od tog trenutka kada sam završila čitanje a ja i dalje ne znam šta da mislim. Ne znam čak ni od čega da počnem ovaj prikaz…

arzamas
Ovom prilikom bih apelovala da se u naše prodavnice vrate one Knor šolja supice jer ove naše… Me no likey. Hvala.

I pre nego što sam završila čitanje, jasno mi je bilo da će mi trebati malo vremena da sredim utiske. Zbog toga sam odlučila da ne čitam vesti i bilo kakve komentare o knjizi, pošto sam želela da moji utisci budu moji, bez spoljnih uticaja. Ali jasno nisam uspela u svom naumu, krivim vreme u kom živimo i svoju zavisnost od interneta, mada sam poprilično ponosna jer sam se ograničila samo na portal B92. I poslušala sam snimak sa književene večeri koji je okačen u našoj fb grupi (ako nekog zanima, Ivana Dimić je na klik od vas) plus klip iz jutarnjeg programa TV Pink, koji mi je preporučen od strane YouTube-a. o.O Ono što sam iz tih medija pokupila jeste sledeće: autorka je roman pisala 7 godina; 7 od 9 godina koje je provela brinući o svojoj majci. Druga bitna stvar jeste činjenica da je Ivana dramaturškinja koja se oprobala i kao prozna spisateljica. Opemljeni ovim informacijama, krenimo polako da se bavimo samim delom.

Ovo je roman bez klasičnog zapleta. Kao što je već rečeno na početku i potvrđeno u redovima iznad, ovo je roman o majci i ćerki. Majci oboleloj od demencije i ćerki koja se o njoj brine. Kompleksan odnos u kompleksnoj situaciji. Ovo je takođe priča o večitoj borbi Života i Smrti, samo što se u ovom romanu toj igri pridružuje i Ljubav, koja će biti odlučujući faktor u konačnom okršaju dve sile. I dok se na tematskom planu smenjuju ,,običan život” i metafizička ravan, tako se na formalnom sreću drama i proza. I taj komešaj je zapravo najintrigantniji deo romana. Dramski deo predstavlja direktno majku i ćerku, u svakodnevnoj komunikaciji. One nisu usamljene u svojim dijalozima, tu je i galerija sporednih likova poput lekara, majstora, ćerkinih prijatelja. Dramski deo romana je ponekad prožet humorom kako bi se olakšala teskoba koju iščekivanje smrti donosi, ponekad doveden do apsurda i njegova funkcija jeste, naravno, karakterizacija junakinja.

Prozni deo, inače meni mnogo zanimljiviji, rezervisan je za samu naratorku i ja bih rekla da je njegova perspektiva promenjiva. Ti kratki prozni tekstovi, njen dijalozi sa sobom, na trenutke deluju kao komentari svakodnevice, na momente iznose sećanja na ljude i događaje, a skupa predstavljaju neki oblik dnevničke proze, prožete filozofskim pogledima na smrt, književnost, na život. Na taj način, u romanu Arzamas, Ivana Dimić je objedinila svoja spisateljska znanja i lična iskustva i tim činom je pred čitaoce donela jedno intrigantno delce.

Hajde da se na kratko zadržimo kod naslova romana.

Grof Tolstoj došao je da kupi veliko trgovačko imanje kod Arzamasa i gotovo postigao odgovor. Prenoćio je u trgovčevoj kući i iznenada u snu osetio užas. Smrt mu je na uvo rekla: to se ti mene bojiš; sreća i smrt – eto to je ‘arzamaski užas’.

Viktor Šklovski, Energija zablude

Meni se čini, a vi me slobodno ispravite ako grešim, da je autorka svoje junakinje smestila baš u taj arzamaski užas. Isprva mi se činilo da je samo ćerka zatočena, ali sam do kraja romana shvatila da grešim. Jer krenula sam od premise da je užas ono što dolazi nakon smrti a zapravo arzamaski užas bi bila ta borba između Života i Smrti. Rekla sam već da se ovde Ljubav umešala i ovo bi možda bio pravi trenutak da to malo pojasnim. Dramski deo je, naravno, počiva na sukobu. Sve vreme, bukvalno svaki dramski trenutak, posvećen je neslaganju majke i ćerke: oko lekova, oko dijagnoza, majstora, ćerkine udaje. I dok čekamo da sukob kulminira, mi zapravo svedočimo najintiminijim a u isto vreme i najintenzivnijim trenucima u kojima Ljubav pokušava da nadvlada Smrt. Dijaloška forma je predstava borbe, dok je prozni deo ono što je borba ostavila za sobom. I rekla bih da je sam roman ono što je ostalo nakon boravka u arzamskom užasu, on je traganje za nekim novim početkom, on je pobeda Ljubavi.

A evo i stvari koje mene muče.

U obrazloženju odluke, jedan od članova žirija, naš profesor Pantić kaže: … taj i takav odnos je u srpskoj književnosti retko kada izdašnije i umetnički uspelije obrađivan. Sad, uz svo poštovanje prema profesoru, ovo je samo delimično tačno, čak i ako se zadržimo na našoj maloj književnoj sceni. I mada nisam sigurna da je eksperiment u vidu forme ovog romana u potpunosti uspeo, svakako da skoro nismo pred sobom imali nešto interesantnije, ali što se tiče teme… Imam za vas tri reči: Islednik, Dragan Velikić. Prošlogodišnji pobednik, tako je. Tematski, ova dva romana su izuzetno bliska i kada se doda činjenica da je vremenska distanca izuzetno kratka, poređenje je za mene bilo neminovno. Dok su kod Ivane Dimić majka i ćerka spojene bukvalno do samog kraja, Velikić svoju istragu počinje nakon majčine smrti, bazirajući svoju istragu isključivo na sećanjima. Obe priče se, dakle, koncipiraju oko lika majke, obe su izuzetno lične, bolne. Obe vas teraju na razmišljanje jer znamo da ćemo, pre ili kasnije, svi biti u toj situaciji. Na kraju, mada je to kod Velikića uočljivije, oba romana se bave i pitanjem nastajanja književnog dela, odnosno uloge pisca.

Ne volim kod tebe to što izmišljaš. Pravi pisac ne izmišlja. Malo je pravih pisaca. – kaže Velikićeva majka.

Majka u romanu Arzamas to predstavlja ovako:

Mama: Hajde, nemoj da lupaš gluposti. Znate, doktore, moja ćerka je pisac, pa stalno nešto fantazira. Tako prosto samo koloriše.

Doktor: Šta radi?

Ćerka: Kao, lažem i izmišljam.

Doktor: Zgodan izraz: koloriše.

Mama: Šta ćete, svako je za nešto, a neko nije ni za šta.

(Poslednja replika je nešto što bi moglo da bude misao vodilja i moje majke, naročito kada se vodi polemika o mom fakultetu)

I pre nego što neko od vas to pomisli: ne, nije mi ideja da optužim Ivanu Dimić za plagijarizam jer uopšte to ne mislim. Moj utisak je da je svaki odnos deteta sa roditeljima poseban i da, ako se jednog dana odlučite da taj odnos stavite na papir, ma koliko bliske te priče bile, one nikada neće biti iste. Ono što sam želela da kažem jeste da je, za moj ukus, pripovedanje u Arzamasu, u najboljem slučaju, bledo. Na sreću ili nesreću, prošle godine smo imali roman koji se bavi istom temom pa je bilo zgodno za porediti ali ne moramo za primer uzeti Velikića. Uzmite Vedranu Rudan i roman Dabogda te majka rodila. Uzmite Simon de Bovoar i roman Veoma blaga smrt. Uzmite Slavenku Drakulić i roman Optužena, mada imajte u vidu da je on zgodan samo za proučavanje odnosa majka:ćerka jer se tematski razlikuje od ostalih navedenih naslova.

Na kraju, sve što sam rekla uzmite sa rezervom. Ležim tako danas pod temperaturom i padne mi na pamet sledeća stvar: kada imate omiljene teme, vi odmah imate i određena očekivanja, zar ne? I ta očekivanja vas, svesno ili ne, teraju da čitate pažljivije, da posmatrate pažljivije, kritičkije. I mislim da je to moj problem sa ovom knjigom. Ciljano biram knjige sa ovom tematikom jer pokušavam da ukrotim svoje demone i svaki novi roman koji mi padne šaka, samo me tera da povećavam svoja očekivanja. Već sam pisala o knjigama koje se bave ovim odnosom (Zovem se Lusi Barton i Islednik) i definitivno mogu da uočim obrazac svog promišljanja o knjigama sa ovom tematikom. I tim iskustvima podučena, mogu da kažem da je za mene Arzamas knjiga koju sam brzo pročitala ali koju ću i brzo smetnuti sa uma.

I pre nego što se rastanemo, samo ću kratko (majke mi, kratko) da se osvrnem na još jednu stvar. Meni Ivana Dimić deluje skroz kul i rado bih sa njom popila kafu. I onda bih je pitala zašto pokušava toliko da se distancira od pitanja vezanih za činjenicu da je tek peta žena koja je dobila ovu nagradu. Složila bih se da je za književnost potpuno irelevantno kog ste roda kada književnost koju stvaraju žene ne bi bila toliko skrajnuta. I složila bih se sa njenim citiranjem Danila Kiša koji kaže da mrzi manjine u književnosti. Naravno da ne treba da ih bude ali ne treba ni ignorisati činjenicu da ih ima. Žene su manje vidljive i to je fakat. Pa pogledajte samo ko su najvidljivije žene naše domaće književne scene: one koje su u književne vode ušle iz drugih profesija u kojima su uspele da stvore ime, one koje su javnosti poznate preko prezimena očeva/muževa. Čak i ako same uspeju da se nametnu, njihovo delo, u najvećem broju slučajeva, predstavljaće za većinu čitalaca štivo za domaćice, laganicu za plažu, čak i kada to nije. Naravno da to što je delo napisala žena ne znači po difoltu da je delo dobro ali to isto važi i za autore. Ono što želim da kažem je da kvalitetna književnost nije i ne sme da bude samo muška disciplina. Ove godine, u širem izbor za Nin-ovu nagradu našlo se 40 romana, svega šest naslova potpisuju žene. Da sam na mestu Ivane Dimić, ja bih ovu nagradu prihvatila s ponosom, ne samo jer je moje delo izdvojeno kao najbolje, nego i zbog činjenice da postoji velika šansa da, i pored mržnje prema manjinama u književnosti, na sledeću dobitnicu možemo da čekamo naredne 34 godine, koliko je prošlo od osnivanja nagrade do pobede Dubravke Ugrešić, koja je prva žena koja je dobila NIN-ovu nagradu.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P.P.S. Za potrebe ovog teksta, korišćeni su sledeći izvori:

Advertisements

3 thoughts on “Arzamas

  1. Književnica vredna pažnje svakako. Opet svi imamo ono što nam legne. Velikić se meni dopao a eto i ovo mi se dopalo. A sad pitanje nagrada to mi je već onako nebitno. Ti si se stvarno baš potrudila u ovom predstavljanju i vrlo ti je dragocen spontani uvod. Mnogo mi se dopao. I svaka čast za ovaj osvrt!

    Liked by 1 person

  2. Divno pišeš i ovo si odlično analizirala. Ne zaboravi da je svaka majka ujedno i ćerka. Ne, neću ti reći: videćeš kad budeš imala svoju decu. Ali svakako da na odnos majke prema ćerki ima uticaja odnos njene majke, neke majke su kopija svojih majki, neke su potpuna suprotnost. Ja za sebe mislim da sam suprotnost, a nije ni to baš dobro.
    Hvala ti za ovaj osvrt na knjigu.

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s