Top 5 plus 1, epizoda: Gorski car

Verujem da među vama gotovo da ne postoji osoba koja nije upoznata sa razlozima koji su doveli do nastanka ovog bloga. U slučaju da ste prvi put ovde, vratiću vas u tu davnu 2013. godinu, pravo do posta koji nema čak ni naslov ali ima emociju! 😀 Storije o profesoru Miodragu i dalje odjekuju hodinicima naše katedre, deo su naših trač partija, njegovi zaključci citiraju se češće od narodnih umotvorina a njegove poštapalice postale su deo našeg svakodnevnog govora. Posebno je divno što svačije sećanje donosi nešto novo a opet svi smo ujedinjeni oko jedinstvene emocije kada je taj čovek u pitanju. I svi smo uvek radi da svoje priče podelimo sa onima koji su bili manje srećni i nisu stigli da Mikicu upoznaju lično.

Top 5 plus 1 biće serijal tekstova o omiljenim knjigama profesora Mikice. Ideja je bila da se okupljamo i analiziramo delo, svaka na svoj način, uz kafu i hranu, bez prevelikog obraćanja pažnje na akademske stavove i terminologiju, mada se već na provom okupljanju ispostavilo da je to lakśe reći nego učiniti. Naslove sa liste je sa nama, jednog veselog letnjeg dana, podelio kolega kog gotovo ni ne poznajemo, poznate smo mu bile sa nekih vežbi i to mu je valjda bilo dovoljno sa sa nama započne razgovor. Mi smo se odlučile da ih čitamo po redosledu epoha, nekako nam je to logičnije bilo nego da prelećemo iz moderne u realizam pa onda u postmodernu.

E sad, postavlja se pitanje da li je Mikica zaista baš ove naslove izdvojio kao omiljene. Ne znam, zaista. Jedino mogu da verujem Dekiju na reč. Volela bih da smo za njih saznali ranije pa da ga pitam gde je do vraga Barns i zašto Svetolik Ranković a ne, recimo, Matavulj. Al dobro, možda je za neke stvari i bolje da ostanu misterija.

Pre nego što vam prenesem naše (mudre i vickaste) zaključke, reći ću nekoliko stvari o samom romanu, u slučaju da ga niste čitali. Roman Gorski car je možda najznamenitije delo srpskog realiste Svetolika Rankovića. Napisan 1897. godine, roman naizgled tematizuje pitanje hajdučije, da bi se preko nje otvorio niz drugih pitanja i problema jednog društva na samom kraju XIX veka. U centru zbivanja je Đurica, mladić koji se usled niza životnih okolnosti našao među hajducima i postao Gorski car.

Sad kad imate neku vrstu objašnjenja, predstavljam vam roman Gorski car, onako kako ga Vesna, Ljilja i ja vidimo. Pre nego što krenemo, red je da vam odmah kažem da je pred vama poprilično dugačak tekst. Jeste da je mahom u dijalozima ali ipak… Takođe, tekst je pun spojlera, nije moglo bez njih. Smatrajte se upozorenim. Krećemo!

♥

S: Čast mi je da otvorim plenarno zasedanje o romanu Gorski car i učinila bih to pitanjem za koje smatram da je krucijalno za razumevanje ovog romana a ono glasi: da li ste, dok ste čitale delo, imale žarku želju da probate kajganu na kajmaku?

Lj: Svakako. Između ostalog.

V: Očigledno nisam toliko pažljivo čitala.

Lj: Meni je onaj but bio privlačniji, ali ok…

S: Dobro, sad kad smo na to vrlo bitno pitanje odgovorili, izvolite početi. Šta biste vi prvo izdvojile kao bitnu stvar u ovom romanu od koje bi valjalo početi?

V: Kome daješ reč?

S: Ko želi, neka je uzme.

Vesna je digla dva prsta.

V: Ja bih prvo izdvojila to kakva je Đurica budala pa da raspravljamo o tome da li je budala, I, pošto jeste, kolika je budala.

S: Ček prvo da ustanovimo to da li je on budala.

Lj: Ja ne znam šta bih rekla. Malo mi ga je i žao. Jer delom je postao takav zato što ga je i društvo odbacilo a i bio je izmanipulisan. Opet, sam je kriv što je povodljiv. Plus, ispao je neviđena kučka kada se na kraju vodao sa oniim varošankama i ostalim.

V: Ja mislim da ima prostora da saosećamo sa njim, ima prostora da ga sažaljevamo…

S: A ima i prostora da mislimo da je budala!

V: … iako je većinom on sam odgovoran za sve što mu se dešava. Mislim da u onom momentu na kraju romana, kada počne Stanki da preti ubistvom iako u tom trenutku to ne misli ozbiljno, al eto čisto da se dokaže, e TU mi se već želudac prevrnuo i tu prestaje svaka mogućnost za saosećanje. Tu mi je totalno dno dna. Eto.

S: Paaa znaš kako, meni ga je prvo bilo žao zato što i ja mislim da je izmanipulisan i da je (na to) bio primoran prvo zbog siromaštva a onda i tog odnosa koje je selo imalo prema njemu. Ali, iako se slažem da je na kraju ispao govedo i da ne bi trebalo da ga sažaljevamo, moram da kažem da taj njegov odnos prema ženi možemo da tumačimo isto kao neki oblik kompleksa i da zbog toga, ipak, možda treba da nam bude žao. Jer, znate na početku kad kaže da njemu nije zapravo toliko bilo bitno šta selo misli o njemu koliko mu je bitno šta ona misli.

V: Vrlo je frustriran.

S: Da, vrlo je frustriran po svim pitanjima ali mislim da mu je izuzetno bitan taj odnos sa ženom. ,,Zato što duboko svima treba ljubav.” Povrać.

V: Ja mislim da mu je taj odnos vrlo bitan, ne zato što svima treba ljubav, jer ovde ne možemo samo da govorimo o nekoj ljubavi. On je motivisan seksualnim nagonom. On jednostavno, brate, hoće i ne razmišlja o posledicama. I to je ono…

Lj: … to je čist seks.

S: … Ljudiiii.

V: Zato ne govorimo samo o nekoj ljubavi, mislim da je on više… Ono…

S: ..predatorski nastrojen? Ne znam, znate da na početku ima ono kao oči njene, pa ona u kolu pa je kao iz prikrajka…

Lj: Pa da, ima definitivno tog fatalizma ali ima i ovog nagona. On nekako na raznim stranama pokušava da se osimisli ali mu ne uspeva nigde.

S: Da li onda mislimo da je to njegova tragedija? Što pokušava da nađe uporište na raznim mestima ali bezuspešno? Nema za šta da se u’vati.

Lj: Bukvalno. Ne može da nađe stalno uporište, nestalan je.

V: Nestalan je ali ne zato što on teži za nekim uporištem pa svaki čas traži na nekom novom mestu nego zato što je jako povodljiv i naivan.

S: Ali zbog toga i jeste povodljiv i naivan, zato što svaki put kad mu neko nešto kaže, on u tome vidi novu mogućnost, možda lakšu od one prethodne i onda se samo tako okreće. Znaš, to je isto kad mi uđemo u Skroz dobru i ja kažem da hoću da kupim kroasan sa šunkom i ti kažeš možda ipak mrežica sa pečenicom i ja odem i uzmem mrežicu zato što mislim možda će to više da me zasiti od onog kroasana. E tako i on: on misli ovo je ovako, onda dođe čiča Vuja i kaže: ne, ajmo u šumu, pa odu u šumu, onda nije šuma nego ajmo u Beograd i tako… Sve mu je tako. I zbog toga ne može da se… Zapravo, sve je tako lančano povezano. Mi mislimo jedno a ono može da bude i drugo….

Lj: To je zapravo prava slika društva, to delovanje iz senke a isturanje u prvi plan tih marioneta. To je pravo princip funkcionisanja jednog društva.

S: Možda u tome i leži cela stvar, cela ta hajdučija na stranu, možda je baš to poenta romana. Da nam kaže da smo mi mali a da je društvo veliko i šta god da mi radimo….

V: A kako može da bude veliko društvo u kome je sve trulo i sve korumpirano?

Lj: Pa prevelik je to mehanizam da bi neko mogao da se odvoji i da samostalno funkcioniše.

S: A i Danska je velika pa je u njoj ipak nešto trulo.

V: A svet je ispao iz zgloba!

S: NEMA DRAME DOK JE ŠEKSPIR NE NAPIŠE! Šekspir prožima sve!

V: A šta mislite, koje on uporište hoće da nađe? Šta on zapravo želi? Šta hoće taj čovek?

S: pa ja sam prvo mislila da on juri socijalnu sigurnost, pošto se sve vreme potencira kako je siromašan…

V: a da li je dobio tu socijalnu sigurnost?

S: Mošaaaa.

V: Ja sam mislila da on želi slobodu od socijalnih konvencija, pa da zato beži u goru. A jel dobio slobodu? Jeste, malo sutra. Opet je rob tuđe volje.

Lj: Što je još gore. To je baš dobro rečeno.

S: Ej, čekajte da pribeležim, ja ipak ovo treba da polažem.

I tu ostavljamo Vesnu usamljenu i ideji da Đurica nije tragična ličnost. I Ljilja i ja smo smatrale da su sve odluke koje je Đurica doneo uslovljene okolnostima, odnosno samim Đuričinim karakterom, dok se Vesna zalagala za ideju da Đurica zapravo nijednu odluku nije doneo samostalno.

Lj: Pa da, realno. Ja mislim je tu piscu negde važnije bilo da izvrgne ruglu taj mit o slobodi i o gorskim carevima, nego možda i sam Đurica.

V: Pa jeste i to,  jer hajdučija se, između ostalog, posmatra i kao socijalni problem. Ne samo kao njegov individualni.

Lj: I da čovek van sistema, na kraju, ipak ne može da se osmisli ma koliko hteo.

V: Ja mislim da se ovde vodi prikrivena rasprava o izborima, o tome koliko čovek može sam da izgradi svoju sudbinu svojim izborima i svojim odlukama i u kojoj meri je predodređen. Možda Đurica u nekoj meri jeste predodređen: dobio je loše vaspitanje od oca koji ga je vaspitao kao kradi samo pazi… Kako kaže ono?

Lj: Nevidiš…

S: Čekaj, imam zapisano.

V: Nema krivice… kako beše?

S: Na nevidišu nema krivice.

Lj: E to.

V: Sa druge strane, vaspitanje… Ono ne može da bude opravdanje za sve postupke. On je više puta imao izbor da postupi na jedan način a postupio je na drugi i mislim da se više ukopava sopstvenim odlukama, sopstevenim izborima i što je najbitnije, nedostatkom odgovornosti za te izbore. Uvek misli, eto tako… Kaže Stanki jednom: nije nama suđeno da budemo srećni ili tako nešto. U suštini je mnogo više žrtva sopstvenih pogrešnih poteza. Znači, nemam tu vrstu opravdanja za njega, to kao jadan, od takvog je oca. Mogao je da krene i drugim putem. Zato mislim da nije tragičan junak, jer tragičan junak mora da se opameti kroz patnju, znaš: patnjama se pamet stiče. A on se ni na samom kraju ne opamećuje. Sve vreme srlja i srlja i srlja i nikako ne oseća da sam treba da preuzme odgovornost za svoje odluke, bez obzira da li su pogrešne. Stanka, za razliku od njega, ona nekako… Jeste se zajebala, možda i nije, kako ko misli, ali ona nekako preuzima odgovornost za svoju odluku i ona dela u skladu sa tim.

Naš razgovor u ovom trenutku prekida pucanje balona. Ja psujem roditelje koji puštaju decu da nekontrolisano jurcaju po ugostiteljskim objektima, Ljilja i Vesna uglavnom negoduju u sebi. Doneta je odluka da se sastanci više neće odigravati u Meku.

Elem:

S: Dobro da, ali ta njena odluka… I ona je proistekla iz toga šta se dešavalo, kakav je bio njen status u porodici.

V: Pa kakav je bio?

S: Znaš kad je prvi put spomenu, kad je opisuju, znaš da kažu kao da nije pripadala toj…

V: Ne znaju na koga je.

S: Tako je, ne znaju na koga je.

V: Da, ovde definitivno ima i rasprave o tom uticaju nasleđa; ima ono kad onaj apotekar raspravlja sa ostalim ljudima pa se sprdaju na račun toga. Ali mislim da je Stanka upravo pokazatelj toga da nasleđe nema toliko uticaja koliko se se možda u epohi realizma pridaje značaja. Više imaju uticaja sredina i vaspitanje i karakter.

Lj: I ta njihova sloboda izbora na kraju ispada kobna i ne donosi ništa bolje nego ukalupljenost u sistem.

V: Što bi rekao Mikica: ljudi, zar ne znate? Izbor vam je najčešće iluzija. ❤

Lj: Pa i to je tačno…

S: Na kraju nismo odgovorile na pitanje da li je budala.

V: A naivan je… Stvarno je mnogo naivan ali do nekog momenta možeš da ga sažaljevaš ali od nekog momenta ti dođe da ga išamaraš. Meni bar je došlo. Jer stvarno nekad što je mnogo – mnogo je.

S: Meni nije dolazilo da ga išamaram. Inače sam sklona šamaranju likova u knjigama ali sada mi nije došlo Đuricu da šamaram koliko bih ubila onog Vuju. Majke mi moje.

Iskoristiću ovaj trenutak da kažem da sve tri podržavamo ideju da nasilje nikad nije odgovor ali šamaranje likova iz knjiga se ne računa kao pravo nasilje. Zar ne? 😀

Lj: Meni je došlo da ga išamaram onda kad je smara za one Beograđanke i kad ide na pijanku sa onim…

S: Neee znaaaam. Ali stvarno sam imala poriv da ubijem Vuju. Mnogo me smara, mnogo me nervira.

V: To je negde i funkcija Vujeva…

S: Znam ali ipak…

V: … da on bude zlikovac…

S: Jasno mi je ali…

V: Zlikovac 100% da bi Đurica…

S: Jel mislite da je on neki….

Lj: Zao duh?

S: Mefistolovski….

LJ: Definitivno jeste. On je zao duh…

V: Oličenje čistog zla.

Lj: … dok je sveštenik kao dobri duh.

Stihotomija na kojoj bi nam i Rasin pozavideo!

V: Nego, meni sveštenik i Vujo dođu neka vrsta zamene za oca, samo u potpuno različitom smislu.

S: DAAAA, BREEE! Figure oca! Čekaj da zapišem! Vujo i pop…

Lj: Antipodi.

S: Antipodi… Kako je to divna reč!

V: Dakle, ja sam htela da išamaram Đuricu, Slavka Vuja. Ljiljo, a koga si ti htela da išamaraš?

S: (umesto Ljilje) Kao Stanku, al ne mogu to da kažem jer bi se to računalo kao nasilje nad ženama.

Lj: Neee, Stanka je meni skroz simpatična.

S: I meni je Stanka kul. Od svih ovih ženskih likova na koje sam nabasala u svom jadnom životu baveći se realizmom, mislim da je Stanka potpuna kraljica! I prava je šteta što je nije nazvao Slavka!

Lj: Delija devojka! Jes!

S: Baš je delija devojka, kad juri onog zduhaća, čeka riba a vampir nikako da se pojavi. ❤

V: I kako je Đurica dosledan u naivnosti, tako je i ona dosledna u tom svom neuklapanju u stereotipe. Ona ne dozvoljava da na kraju bude jedna prevarena i mučenica izigrana.

I evo nas. Sa Đurice prelazimo na najsvetliju tačku ovog romana, lik Stanke. Beskrajno smo se zabavljale dok smo se bavile analizom njenog lika. Izbori koje je ona napravila vodili su naša tumačenja iz jednog ekstrema u drugi, menjali našu poziciju prema njenom liku ali smo ostale složne oko činjenice da je, gradeći njen lik, Svetolik Ranković napravio sjajan posao!

S: Mislite li da je Stanka pozitivan ili negativan lik?

V: Ne dele se ovde likovi na pozitivne i negativne, osim Vuja, naravno, i ovih razbojnika koji su strogo negativni.

S: Ok ali da treba da je svrstate negde, šta biste rekle?

LJ: Pa kao pozitivnog.

V: Više, da. Jer ipak fascinira tom i hrabrošću i doslednošću i neobičnošću i spremnošću na te rizične korake.

S: Meni je ona svetla tačka ovog romana.

Lj: Mada, Stanka je ispala malo derpe na kraju.

S: Što misliš?

Lj: Pa zato što je znala šta će mu se desiti kad ga prijavi. Ona bi nekako ispala mnogo svetliji lik da… Ne znam ni ja. Da je nastavila dalje, znajući kakav je on smrad al da se nije poistovetila sa njegovim smradalaštvom. Nego je i ona na kraju bila spremna da se spusti nisko, samo da bi mu se osvetila.

V: A sad je pitanje da li se ona time spustila nisko ili bi se spustila da je ostala sa njim dok se on tamo potuca sa varošankama i slično. Ja mislim da je to negde bilo dosledno. Jer ona se ne uklapa u patrijarhalnu ulogu da si ti uz muža i da sad tu ćutiš i trpiš njegova sranja. Nego jednostavno, koliko god da je ispala…

Lj: Da ali da ga je skroz ostavila…

S: Ja mislim da ne bi pilo vodu da ga je samo ostavila. Jer moramo da imamo u vidu i kad je roman napisan.

V: Ona je sve svoje ostavila radi njega.

S: Da. Da se ona samo pokupila i otišla, to se ne bi održalo. Ovako je uradila nešto što možda nije u skladu sa njenim, mada jeste u skladu sa njenim razmišljanjem, nešto što ju je možda srozalo u našim očima, odnosno očima čitalaca ali je sa tog nekog stava prema njenom liku, potpuno dosledno. I ne samo prema njenom liku. Mislim da je to jedina stvar koja bi pila vodu kao deo radnje.

V: Sa stanovišta funkcije u strukturi romana… Thumbs up!

Lj: Na kraju je interesantno što po njega nije ispala fatalna neka gradska devojka kojoj to priliči nego baš seljanka.

V: Seljanka u smislu….

S: Žena sa sela. Ne seljančura.

V: Imam zabeležen ovaj momenat o pričešću, ovo kad Stanka kaže: išla sam ja nekada u crkvu, dok sam se još brojala u ljude.

Složno kao jedna: to je baš tužan momenat.

S: Da li bi bilo efikasnije bilo da je kraj bio drugačiji? Bila bi super stvar da je Vuja Stanka ubila, kao onog vuka što je ucoljala na početku.

V: Nije to što… Ne osvoji ti srce time što ga je ubila.

S: NEGO KAKO JE REKLA! ❤

V: Da, kad kaže: ja jednog ucoljah.

S: Meni je toliko bilo smešno to za vuka. Ona viče ćaletu dođi pa ga deri dok je vruć, a on je u fazonu šta pričaš, a ona kao ja ga krnula a ti kako hoćeš.

V: Kao da to nije ništa.

S: Meni je baš žao što nema više takvih scena sa njom i tim njenim… Jer ona ima taj potecijal.

V: Trebalo je ona da bude glavna junakinja.

Lj: Koliko pobija u stvari o romantičnoj krhkoj slinavoj ženi!

S: Jašta da je trebalo! Ja generalno baš volim junakinje koje se po nečemu izdvajaju iz zajednice.

V: Pa ko ne voli?!

S: Pa dobro, ima ljudi koji imaju nizak prag tolerancije kad su takve žene u pitanju. Dakle, bilo mi je super to sa vukom mada, moram da kažem, nisam očekivala takav rasplet.

V: A kakav je mogao da bude rasplet? Šta je ona mogla da uradi?

S: Pa otkud znaaaaam?! Ja onomad kad sam prvi put čitala, za Korunovića, ja sam mislila da će to da se pretvori u neku… Neću da kažem melodramu, ali sam očekivala neku vrstu hepi enda. Kao sad će njih dvoje, tu nešto…

Lj: Zajedno da budu prokazani.

S: Da, ili… tako nešto. A onda, kad sam skontala da od toga nema ništa… Onda jbg.

Lj: Ne znam, meni je to stvarno ostavilo neki gorak ukus. To što je uradila na kraju. Mislim, on je sve vreme apsolutni debil prema njoj, uključujući i to da je ona ostavila svoj život da bi bila sa njim a on joj se posrao u život jer kao eee meni se može, ja sam gorski car pa ajde malo varošankice, ajde malo udovičice. Mislim, stvarno je bio sirovina. Ali opet, nizak mi je taj njen poriv da to uradi samo zato što je bila ljubomorna.

V: Ali nije ona samo bila ljubormorna. Mislim da je ona…

Lj: Pa dobro, osetila se izneverenom. Zbog samog svog izvora i razočaranosti u sebe, ona se na kraju posrala po njemu. Meni to nije ok. Bila bi mi bolja da se ubila.

V: Da se ubila, postala bi mučenica. A ona se ne uklapa u taj patrijarhalni koncept mučenice i paćenice.

Lj: To bi mi opet bilo efektnije jer bi ispalo da, koliko god se žena bori, na kraju uvek završi kao stereotip. To bi mi ipak bilo efektnije.

V: Mhm, da. Umetnički, da.

S: Ovako je ipak bolje, ostala je dosledna činjenici da nije stereotip.

Lj: Pa da, dobro. Al meni se taj postupak ne sviđa. Šta da radim?!

V: Ona je uvek bila svesna svoje nadmoćnosti i ona je na kraju… Prosto, jedina moć koju je imala jeste da ode i da ga prijavi. Ona je sve vreme imala tu mogućnost ali joj nije padalo na pamet da je upotrebi, sve dok nije bila potpuno razočarana.

Lj: Ona je na početku prikazana kao žena Amazonka i to, i sa nekim fatalnim pogledom jer niko nju ne sme da pogleda u oči, ima, dakle, tu fatalnost. I kako se s njim spanđala, tako je sve svoje moći izgubila i postala je njegova pratilja.

V: I ona je neko ko se izdvaja iz društva, ko se ne uklapa, neko ko je izuzetan a na kraju, uz pomoć mehanizama tog društva, ona se vraća u te okvire.

Lj: I možda na kraju ipak nije ta doslednost, nego koliko svi potenciraju da je ona drugačija i koliko se sama izdvojila time što je pobegla, na kraju se na sve to posrala, tako što se vratila.

V: I to na najgori način.

Lj: Da, kao izdajica onoga za šta je prvobitno pošla.

V: Trebalo je ona da zameni Vuja.

S: Apsolutno! Trebalo je da preuzme bandu i to bi bio takav šamar!

V: Ona to ipak ne može da učini jer nije zla

S: Pa dobro, da. Ali bilo bi…

V: Ona je vrlo moralno, kako da kažem…

S: Uzmi malo mandarine.

Lj: Ne mogu.

S: Ma uzmi malo, u Stankino zdravlje. Ajde.

Lj: Aaa ne mogu.

S: U STANKINO ZDRAVLJE, JBT!

Lj: (uzela mandarinu u Stankino zdravlje) Ne znam. Meni se to rešenje na kraju nije dopalo.

S: Ne znam, meni je to njeno rešenje… Sasvim ok.

V: Definitvno bolje nego da se ubila.

Lj: Možda bi mi najbolja fora bila da se spanđala sa Novicom i otišla sa njim.

S: Aaaa ne. To bi bilo… S jednog na drugog. Kad je ovaj izgubio funkciju, otišla je sa drugim.

Lj: Nje na kraju ni nema u toj poslednjoj sceni. Samo keva plače za njim a sa kevom nikad nije bio blizak. To je isto malo licemerno na kraju.

S: Možda nje nema zato što je ona smatrala da to što je uradila, da je time izgubila pravo da bude tamo.

V: Ona je svoju ulogu završila.

S: Možda bi i ona mislila da je to nešto licemerno da se pojavi tu jer ona ga je prijavila i realno, zbog nje su ga koknuli i sad kao ona tu nešto plače.

Lj: Definitivno taj kraj ostavlja gorak ukus. Ne znam kako bih ga rešila ali ne sviđa mi se. Na kraju ona, koja je kroz ceo roman bila bolja od njega, završava kao ranjena izdajica.

V: Najbolje bi bilo da se on sam pokajao, u smislu da se sam prijavio. Da je poslušao popa.

Lj: On je na kraju ispao žrtva. I na kraju ona koja je bila bolja od njega, ona ostavlja gorak ukus, a on se iskupio kroz tu žrtvu.

V: Ona nije dobila šansu da se iskupi za tu izdaju. Ali opet, da li si ti izdajica ako prijaviš zločinca? I to je sad pitanje.

S: Pa znaš šta? Ako ti prijaviš nekoga koga si videla da nešto radi, onda nisi izdajica.

Lj: A tu je i onaj momenat kada pisac kaže da se ona neprijatno iznenadila kada su joj rekli da će i ona morati da odgovara kao saučesnica.

V: Pa da, to sam ja rekla. Zaista, da li je ona nešto pogrešno učinila u tom smisli? Ona nikog nije ubila, nikog nije opljačkala.

S: Nije, ali je znala da je on i krila je. To je saučesništvo.

Lj: Njena moralna čistota se tu dovodi pod znak pitanja, zato što je u svakom trenutku mogla da ode i da ga prijavi. A ona je ga je prijavila zbog svog, sebičnog cilja.

V: Prijavila ga je kad više nije imala kud.

S: Ja ne mislim da je izdajica.

Lj: Ne znam, meni se to ne sviđa. Šta da radim

V: Ne znam, možda da je otišla negde pa da započne novi život sama. Jedino to vidim kao neko, koliko toliko, srećno rešenje.

Lj: Možda smo se mi malo zanele kad smo rekle da je ona iz neke ljubavi pošla za njega i sve žrtvovala. Ona je za njega pošla jer je on za nju bio nešto egzotično, a ne zato što je sad nešto odlepila za njim.

V: Iz istog razlog je pošla da sačekuje drekavca.

S: Zato što je izazov.

Lj: I konstanto taj njen žal, tipa samo da još jednom vidim izvor, da zagrlim majku, da sa njima idem na izvor. S obzirom koliko teži ka nekoj egzotici, to mi je baš bilo čudno.

V: Sad me je Ljilja skroz ubacila u problemaciju. Imala sam neki stav a sad si me skroz pokopala.

S: Kako je to cool!  ‘Oće neko ovu pitu?!

Jer kakav bi to razgovor o knjigama bio bez pite?!

V: Imam jedno pitanje. Da li mislite da se može govoriti od paradoksu privlačnosti negativnog junaka?

S: Kod čiča Vuje? Možda, ako se ložiš na starije tipove…

V: A kod Đurice?

Lj: Svi ti negativni junaci, pa čak i sam Vujo, su privlačni na neki način jer imaju neku izuzetno osobinu. Da li je to izuzetna pamet kojom se ističu u društvo ili izuzetna lepota… Ima andrićevskog momenta na početku, ono kad kaže da su Đurici oči počele da igraju kao na zejtinu.

S: Daaaaa!

V: Uuuuu, sviđa mi se to zapažanje.

S: Pa ja ne znam, pravo da vam kažem. Nije mene Đurica ostavio ravnodušnom ali me nije baš nešto ni privukao. Ne znam, meni kad kažeš privlačnost negativnog junaka, ja sve odmah poredim sa Ričardom III, valjda zbog one studije, šta ja znam. I sad nemam uopšte taj odnos taj odnos koji sam imala prema Ričardu. Svaki put kad uzmem da čitam Ričarda, ja sam svesna koliko je zao al ne mogu da ne mislim: uuuuu, Ričarde, oplodi me! A sad nemam taj stav prema Đurici… Pa ne znam. Nije mi nešto privlačan. Vujo mi je privlačan ali ne u oplodi me smislu, nego prosto mislim da je stvarno…

LJ: Sperioran.

S: Da! Baš superioran!

V: U smislu, fascinira te sposobnost da manipuliše.

S: Da, ta sposobnost da manipuliše…. Kad ga prvi put uvodi kao lika, kaže da se školovao, bio bi, ne znam… Vojskovođa ili tako nešto. Takvi likovi ili mogu da budu ekstremno surovi, odnosno zli kao što je on ili da idu u visine jer im je takav mentalni sklop. I to se meni baš sviđa!

V: A da li vas to fascinira moć kao takva, nebitno da se koristi u pozitivne ili negativne svrhe?

S: Ne moć koliko sposobnost da uspostavi…

Lj: Moć, moć. Mene bar.

S: Mene fascinira ta sposobnost da kontroliše. E sad, ako to možemo da podvedemo pod moć, onda i mene fascinira. Meni je super ta njegova sposobnost da svaku situaciju preokrene u svoju korist.

Lj: Ma ceo sistem, on je potpuno u tom naličju društva stvorio jedan toliko čvrst sistem da je to stvarno za divljenje.

V: Ali opet taj sistem nije opstao. Mada, pitanje je da li nije, da li je neko preuzeo njegovu ulogu.

S: Sigurno jeste. Možda ga nije direktno nasledio ali posmatrajući ga i koristeći njegove metode rada, neko neko se sigurno okoristio.

LJ: I koliko je samo taj naslov Gorski car ironija… Koliko su ti ljudi samo marionete u nečijim rukama.

V: Mislim da je ovde pitanje moći dosta problematizovano. Jer, šta je moć? Koliko je lako steći moć i koliko je lako izgubiti je? Počev od Đurice, koji u prvim poduhvatima bude malo nesiguran a onda se osili kad vidi da ga svi gledaju sa strahopoštovanjem, pa do Vuje koji na kraju završi tako kako završi pa do Stanke koja kaže: u pogledu joj ponos i svest o svojoj nadmoćnosti. Dakle, ona je jedna vrlo specifična ličnost. Ali i tu nadmoć, ona opet gubi kada postane najobičnija žena koju ovaj vara sa tim varošankama. Doduše, ona opet ostaje dosledna, čini to što čini ali nekako je to pitanje moći….

Lj: Dosta je problematizovano.

V: Daaa…

Lj: Ali sve institucije patrijarhalne zajednice su apsolutno izvrnute ruglu u ovom ormanu…  Romanu. Počevši od institucije braka pa preko samog društva…. I najbolje mi je to što se na kraju postavlja pitanje da li je taj sudija na kraju stvarno kompetentan da sudi bilo kome. I fora je kad god se približe tako nekom ko se do malo pre kuričio kao mi ćemo njega da sredimo, onda su u fazonu: ma ja ću tebi da pomognem, ti si meni super.

V: Da, pravda je jedna velika iluzija. A šta mislite o onome: pu buranija, razbojnik a oseća!

Lj: Kako?

S: Razbojnik a oseća.

V: To Vujo kaže, kad Đurica hoće da se ženi. Prvo je zadovoljan jer vidi da ovaj ima neku žensku pa ne mora da mu privodi… I bar ono, nema taj trošak. Toliko o ulozi žena. A onda kad shvatu da tu ima nešto više, da je Đurica zapravo zaljubljen, onda on kaže: fuj buranija, razbojnik pa oseća! Tu je isto ta protivrečna priroda Đuričina i unutrašnja borba…

S: Ja mislim da je to Vuja rekao zato što se, u stvari, uplašio da on neće biti jedini koji bi kontrolisao Đuricu. Jer on je tačno provalio kakav je Đurica tip i mislim da se zapravo zabrinuo da neće biti jedini koji kontorliše našeg malog Đuricu (od trske je napravio frulicu).

V: Pa onda bolje da drži stvar pod kontrolom i da im on organizuje venčanje, nego da…

Lj: Vujo sve želi da drži pod kontrolom. I ono kad broje one zlatnike, kome će koliko i to, uvek se kaže: Vuju ne bi pravo, ali ipak im je dao.

V: E a šta mislite o Vuji kao svodniku?

Lj: Da, on definitivno jeste jedna vrsta makroa.

S: I potpuno je nebitno da li privodi ženske ili privodi muške.

Lj: A ti ljudi jesu neka vrsta prostitutki za njega, ti njegovi hajduci. Bave se najnečasnijim i najprizemnijim poslovima a on ubira plodove.

V: Da, da! To tačno može da se primeni i na hajduke. On je u svakom slučaju glavni manipulator.

S: Jao, ja ću to obavezno da spomenem na ispitu! Nego, da li se vama dopalo što nam je odmah rečeno da je Vujo odao, ono kad su došli panduri da kopaju po avliji…

V: Da mu je to Vujo smestio?

S: … da. Da li je vama to smetalo dok ste čitale?

V: Meni nije al vidiš sad kad kažeš, možda bi bilo bolje…

S: Da je recimo Đurica to…

V: Al dobro, ovo nije krimić, nije misterija, tako da nije potrebno…

S: Ne u smislu krimića, nego zar ne misliš da bi bilo bolje da…

Lj: … smo na kraju saznali…

S: … da. Da li bi to možda uticalo na Đuričin lik?

V: Moguće, moguće.

Lj: Ne bi ispao toliko naivan koliko je ispao.

S: Meni je to baš glupo bilo.

Lj: A i Vujo bi ispao efektniji. Nije da je njemu potrebno još efekata ali ipak.

V: Da, možda sam ja prestroga. Lako je meni da osudim njega kako je naivan i kako je budala kad ja sve vreme znam… Al mislim da bi se provalilo da je…

S: Pa da, mi bismo svakako shvatili kroz čitanje… Već bi bilo provaljeno onog trenutka kad kaže: ne brini se ti ništa, ja ću da te izbavim ali ajde u goru. Nama bi odmah bilo jasno. Zato i mislim da je potpuno nepotrebno što su nam rekli: eeee, ali znate, to je njemu sve Vuja smestio.

Lj: A sada da malo potanko popričamo o Vuji. Mislim, to je u knjizi.

S: Da, da, da.

Lj: Ne znam. Meni je to… U pravu si, bilo bi efektnije. I kako je na prizeman način taj Vujo, kako je spreman da olako žrtvuje tuđe živote da bi se bogatio. To uopšte nije mala stvar. A oni to kažu prosto kad mu jedan dosadi, smaknu ga i dovedu drugog. I kao prijavi ga policiji. Mislim da bi na kraju efektnije bilo da je ostao da tavori u nekoj ćeliji nego što je ispao figura žrtve. Mislim na Đuricu.

S: I ja to isto mislim.

V: Pa da, moguće. To mu je malo osvetlalo obraz.

Lj: Očistio se.

V: To pogubljenje i kao pokajanje, pred sam kraj.

Lj: Ili da je ostao da se šunja po planini ili nešto. Da živi potucajući se.

S: Da bere bobice.

Lj: Mislim da bi to bolje bilo.

S: To bi još bolje bilo. Oš mandarinu?

Lj: Pa može.

V: To bi onda bilo baš u stilu grčke tragedije. Jer on kaže: ja sam odvojen od ljudi a to je kao da sam mrtav. Zato bi mu to bila veća kazna. Jer smrt mu nije kazna, ona mu je dobro došla.

S: Tako da mi zapravo možemo da kažemo da je Svetolik Ranković napravio nekoliko grešaka u svom romanu a koje bismo mi rado ispravile… Takođe, jeste li primetile koliko smo andrićevskih motiva uočile ovde? Oči na zejtinu, ljudi kao nosioci zla a zlo je neiskorenjivo…

Lj: Da, da, da! Pa realno, Andrić razvio Svetolikov potencijal!

S: SPAVAŠ LI MIRNO, ANDRIĆU IVO?!

Lj: A Rajka Radaković je Stanka s novcima.

S: Pa da! I Rajka je u stvari preuzela očevo ono štedi, štedi. Isto kao što je ovaj preuzeo…

lj: Kradi, kradi.

S: Da, kradi, kradi al pazi da te ne u‘vate.

V: Kako misliš da je Rajka Stanka s novcem? To mi malo obrazloži.

Lj: Pa ono, pokušava da preuzme taj muški obrazac ponašanja isto kao i Stanka i da se osmisli u njemu.

V: A i ona se, sirota, zajebala zbog ljubavi.

Lj: Pa da.

V: Jao što je to zanimljivo.

S: Baš je zanimljivo kako te ljubav uništi, jebo ga ti.

V: Jao Ljiljo, to da uzmeš za temu za master!

S: Ne, ne, stvarno. Ovo je skroz super. Mi smo meni potpune kraljice. Ja bih nama orden dala.

Lj: Tema: Šta je Andrić pokrao od Svetolika Rankovića.

S: Ja bih ipak to ostavila za doktorat. Ne, ne! Ne samo od Svetolika, nego: Šta je Andrić pokrao iz epohe realizma.

Lj: Hhahh, svašta!

S: A onda, ti dođeš, Vesna, i uzmeš: Šta je Pamuk pokrao od Andrića što je Andrić pokrao iz realizma. I onda, kad Pamuk dođe sad u decembru, sačekaš ga na aerodromu, predaš mu rad i kažeš: VRAĆAJ NOBELA!

V: Lopove! Jel te Đuričin otac vaspitavao?!

S: SPAVAŠ LI MIRNO, ORHANE PAMUČE?!

Lj: U zaključku obavezno da mu napišeš: BARNS JE BOLJI! CRKNI!

S: Može li ovo da se svrsta pod štreberski humor?

Naravno da mi znamo da Andrić nije pokrao Rankovića, već da su to opšta mesta koja je svaka epoha oblikovala na svoj način. Ali nekako nam tako zabavno bilo, pa smo prenele priču o krađi i na Pamuka. Jeste li primetili koliko je njegov narativ blizak Andriću? 😀 Ok, ok, vraćamo se na našu temu i privodimo je kraju. Obećavam. 🙂

S: Da treba da ocenite roman na Goodreadsu, šta biste dale ovom romanu, od 1 do 5? Ja sam dala 3.

V: 4 minus. Mada ja nisam na Goodreadsu pa ne znam kako… Nezgodno je da ocenjuješ romane brojčano od 1 do 5.

S: Jesteee al ako već može, zašto da ne? Šta bi ti Ljiljo dala, od 1 do 5?

Lj: Pa trojku.

S: Jašta. Ima tih nekih sitnih nedoslednosti.

Lj: S obzirom na to da je, recimo, Andrić petica…

S: Ali ne svaki Andrić….

V: A dobro sad, ne možeš da ga porediš sa vrhom srpske književnosti xx veka. Moraš da uzmeš u obzir i epohu… Zato sam ja dala četvorku.

Lj: Znam ali na tom Goodreadsu se ocenjuje kompletna književnost, tako da ono… Ako je andrić za 5…

S: Nije, ti ocenjuješ konkretno delo. Nema veze… Pojedinačno ga ocenjuješ, ne gledaš epohu, ne gledaš ništa. Ja dadoh trojčicu i stojim iza toga.

V: Šta mislite, zašto je Mikici ovo jedan od 5 najboljih romana?

S: Zato što je sav tako u problemskim mestima, otvara mogućnosti za tumaćenje…

Lj: Zato što on upravo voli i takve ljude, a možda i takve knjige, u kojima postoje potencijali za sve živo ali su negde zakopani…

V: I zato što je izbor uvek iluzija.

Lj: Tačno.

♥

Izdržali ste do kraja! 🙂 Jeeeej! Transkript našeg razgovora ima 28 strana, ja sam gledala da izvučem neke najsvetlije trenutke, mada ih je duplo više ostalo neobjavljeno, npr. Vesnina strastvena znaš ti je šta je pop za jedno selo!? reakcija. 😀 Ako ima zainteresovanih, javite se, rado ću vam poslati kompletan pdf.

Jeste li čitali Gorskog cara? Ako jeste, da li se slažete sa našim stavovima? Komentari su vrlo pogodni za ćaskanje. A rade smo odazvati se i na nastavak diskusije uživo. Uz pitu, naravno! 🙂

P. S. Sve navedeno je plod našeg tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.