Sold

Ima tako nekih priča koje ti se uvuku pod kožu. Priča koje pročitaš jednom, pa još jednom, pa još jednom. I misliš kako ćeš, bez obzira koliko puta ih pročitaš, uvek biti pod istiim utiskom. Ići ćeš kao zombi po kući, junaci će te pratiti dok šetaš psa, mislićeš na dijaloge dok se voziš do posla i nazad. Poželećeš da se otreseš te priče, da je zameniš nekom drugom, nekom vedrijom ali neće ti uspeti. Jer neke priče ti se prosto uvuku pod kožu.

20160927_115706-01

Prvi put sam ovu knjigu pokupila sa police u Američkom kutku pre tačno godinu dana. Zašto baš nju, stvarno ne znam da vam kažem. Nisam čak ni planirala da uzimam bilo šta, vraćala sam se iz Narodne, spremala sam ispit, u Kutak sam svratila samo da vratim knjige. I onda sam valjda shvatila da nemam šta da čitam u prevozu, pa kao ajd nešto što nije obimno, nešto što mi neće mnogo skretati pažnju sa nauke. Mhm, da…

Drugi put sam se priči vratila krajem marta. Ovaj put svesno, sa idejom da pišem o njoj. Uhvatilo me tumblr/instagram ludilo oko #taughtnottrafficked haštaga, oko filma Sold koji je inspirisan ovom knjigom i akciji Ujedinjenih nacija. Ali svi znamo koliko sam ažurna, pa su beleške ostale nedovršene i nabacane a voz je prošao.

I evo nas sad, treći put. Ovaj put ponovo sa idejom da pišem. I sa idejom da mi detaljno čitanje nije potrebno jer priču već poznajem dovoljno dobro da mogu da čitam na preskoke i vraćam se na delove koje želim da izdvojim ali… Ovo nije priča koja se čita na preskoke čak i kada je čitate po treći put.

Sold.

Sold iliti Prodata je treći po redu roman američke spisateljice i novinarke Partiše MekKormik (Patricia McCormick). U pitanju je fikcija inspirisana alarmantom situacijom koju izaziva seks tafiking, pre svega u Nepalu i Indiji a zatim i ostalim delovima sveta. Priča je, kao što možete da pretpostavite, vrlo potresna ali je vešto i pitko napisana što u velikoj meri olakšava čitanje.  Autorka se odlučila da nam priču predstavi kroz naraciju u prvom licu, preko niza kratkih poglavlja, nekada ne obimnijih od dve rečenice. Problematično mesto mogle su da budu scene seksa sa maloletnicama ali se i sa tim izazovom autorka sjajno snašla. One su, naime, jasno nagoveštene, ali nikad detaljno prikazane, što ih, naravno, ne čini ništa manje bolnim i potresnim. Ovakav potez autorke je pre svega je opravdan činjenicom da je roman prvenstveno namenjen mlađoj publici (young adult, kako je danas popularno da se kaže). Iako ne postoji formalna podela, radnja ovog romana može se podeliti na dva dela, na život pre i posle prodaje

Glavna akterka je trinaestogodišnja Lakshmi, devojčica koja odrasta u malom nepalskom selu. Živi sa majkom, očuhom i mlađim bratom. Dok nam priča o svom životu u siromašnoj porodici i borbi za opstanak, Lakshmi nam zapravo govori o tome koliko težak život žene može da bude. Naime, Lakshmina majka, Ama, se nakon smrti svog muža, Lakshminog oca, preudala i to za čoveka sa invaliditetom. Što samo po sebi možda i ne bi predstavljalo problem da on pride nije i kockar. Muškarci iz sela provode mesece van svojih domova u potrazi za poslom. Muškarci ali ne i njen očuh. Koristeći svoj invaliditet kao glavni razlog svoje nezaposlenosti, junakinjin očuh vreme provodi kockajući se sa starcima u selu. Zapravo, jedna od prvih stvari koje saznajemo o životu naše junakinje jeste pozicija njenjog očuha spram porodice:

When he looks, he sees cigarettes and rice beer, a new vest for him.

I see a tin roof.

Lakshmina majka, naravno, shvata u kakvom je braku ali ne može da ga okonča. Jer:

Even a man who gambles away what little we have on a fancy hat and a new coat, she says, is better than no man at all.

Iako je tehnički ona ta koja zarađuje brinući o poljima pirinča koji hrane porodicu, Ama je sprečena da se odvoji od očuha jer je ustaljeno mišljenje da žena sama nije sposobna za egzistenciju. Ama u jednom trenutku uspeva da pobije taj stav, ali samo na kratko i samo zahvaljujući komadu nakita koji je uspela da proda. Nakon tog trenutka, očuh ponovo stupa na scenu i svaka nada da će Ama uspeti da se osamostali pada u vodu. Zato je bitno istaći koliko ona insistira da joj se ćerka obrazuje. Ama obrazovanje vidi kao način da devojčica izbegne njenu sudbinu, smatrajući da će škola otvoriti Lakshmine vidike toliko da će, makar u porodičnoj zajednici, biti blizu mužu. Njen stav, očito inspiracija za pomenuti taughtnottrafficked haštag, je toliko dirljiv, ne mogu ni da pokušam da vam objasnim. Ama je svesna da je bez muškarca društvo nikada ne bi poštovalo i insistira da Lakshmi mora da se pridržava svih običaja vezanih za ponašanje devojke (poglavlje Everything I need to know) ali ipak istrajava u svom naumu da je devojčica završi školovanje, nadajući se da će joj to ipak olakšati život u društvu koje ne vrednuje ženski rod.

Son will always be a son, they say. But a girl is like a goat. Good as long as she gives you milk and butter. But not worth crying over when it’s time to make a stew.

Nakon što monsun uništi njihova pirinčana polja, očuh prodaje Lakshmi. Ona misli da je šalje u veliki grad gde će, kao i njena drugarica Gita, raditi kao služavka. Sluša razgovore i prisustvuje cenkanju. Kada cena bude postignuta (800 rupija; pola na ruke, pola kad potvrdi svoju vrednost), Lakshmi na trenutak biva zadovoljna: u korpu za namirnice u koju njen očuh stavlja cigarete i šešir za sebe, ona ubacuje kaput za bebu, džemper i bocu Koka Kole za majku. Na put do grada kreće sa ženom koju treba da zove tetka, putuju peške, kroz sela, retko kad glavnim putevima. Granicu sa Indijom prelazi sa čovekom koji se predstavlja kao njen muž. Što je samo po sebi tragedija: ok je da budeš oženjen trinaestogodišnjom devojčicom. Jasno je da graničari naslućuju da je brak farsa ali niko ništa ne preduzima jer Lakshmi, zaplašena, potvrđuje da je udata. I tako devojčice iz Nepala stižu u indijske bordele…

Lakshmino novo prebivalište zove se, ironično, Kuća sreće (Happiness House). Odmah po dolasku, Lakshmi vidi našminkane devojke u šarenim haljinama ali jedino što može jeste da ih upredi sa devojkama iz svog sela što nije dovoljno da shvati gde se našla (I wonder if perhaps this Happiness House is where the movie stars live.). Sada je njena cena 10000 rupija a njena vlasnica je Mumatz.

Po svojoj (vrlo slobodnoj) proceni, Lakshmi će u toj kući provesti oko godinu dana. Smenjivaće se noći, jedna za drugom; baš kao i muškarci, jedan za drugim, svaki različit a svaki isti kao i prethodni. Lakshmi preživlja uspone i padove: od trenutka kada joj je telo slomljeno u istoj meri kao i duh do trenutka kada shvata da mora da se bori za opstanak (a to znači da mora da preuzima mušterije od drugih devojaka), Laksmi je spoznala najgoru stranu života. Ovde bismo mogli da zastanemo na trenutak i zadržimo se na samom liku naše junakinje. Motivaciju za borbu je pronašla u majčinim rečima koje definišu ženski rod: simply to endure is to triumph. I premda preživljava pakao, vrlo je zanimljivo kako se ona odnosi prema svetu i svojim sustanarima te je tako više nego dirljivo gledati je kako potkrada dečaka čija majka takođe radi u bordelu. Ona navodi sve njegove vrednosti i kada čitalac očekuje da ona uzme novac koji on sklanja, Lakshmi nas iznenađuje i uzima slikovnicu. Znam da dirljivo ne ide uz potkradanje ali ta krivica koja je opseda zbog želje da ponovo bude dete prosto lomi srca i apsolutno je nemoguće kriviti je zbog toga što je uradila. Naravno, taj njen potez izazvaće nove odnose i događaje koji će joj boravak na tom strašnom mestu ali kako i na koji način, to ostavljam vama da sami otkrijete.

Život u Kući sreće poslužiće nam da upoznamo i druge, podjednako bolne, priče o tome kako žene završavaju na takvim mestima i kakva ih sudbina čeka ako se ikad vrate svojim kućama. Takva je Monikina priča. U selu iz kojeg je stigla, Monika je ostavila kćerkicu kojoj treba platiti školu i bolesnog oca kome treba platiti operaciju. Ideja da radi nešto dobro za svoju porodicu je ono što je motiviše. Kada napokon isplati svoj dug prema Mumatz i vrati se kući, umesto podrške naići će na odbacivanje od strane porodice. Dakle, njen novac je dobar, njegovo poreklo je nebitno dok je priliv stalan ali Monika više nije pripadnica zajednice iz koje je potekla. Prekršila je sva pravila patrijarhata i kao takva više nije dobrodošla. Ona. Njen novac, naravno, jeste. I tako se Monika vratila u Kuću sreće jer ona je postala njen jedini dom.

Kraj, koji je najslabiji deo ove priče i to ne po sadržaju već po načinu na koji je prikazan, neću da otkrijem jer stvarno, stvarno, stvarno mislim da je ovo jedno od must read štiva. I ovo je ono što bih ja zaista nazvala Young Adult literaturom. Utopije i tragične ljubavne storije su cool ali ovakve knjige zaista imaju svoju svrhu. Šteta je, prava šteta, što se knjige ove tematike ne prevode jer ovo jeste stvaran problem, nešto što nas okružuje bez obzira u kom delu sveta živimo. Opet, knjiga je napisana jezikom koji bi bio na nivou prosečnog srednjoškolskog obrazovanja u Srbiji tako da ni to ne bi trebalo da bude problem. A kako na mladima svet ostaje, onda je red da mlade upoznamo sa svim stvarima koje valja ispraviti. Ova knjiga pokreće toliko pitanja, ja sam u ovom pokušaju prikaza tek zagrebala po površini, te sam tako otvorena za eventualnu diskusiju u komentarima ako među vama ima onih koji su se već upoznali sa Lakshmi ili koji to planiraju da urade.

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

P.P.S. Mole se dobri ljudi da u komentarima napišu treba li da (sada a i ubuduće) prevodim citate koje sam odabrala. Hvala. 🙂

Advertisements

4 thoughts on “Sold

    • Ćao Zubo, izvini ako si išla u Američki kutak po ovu knjigu a nje nije bilo, držala sam je jezivo mnogo jer nisam stizala da čitam. (A divne devojke iz Kutka nisu htele da mi naplate čak ni tu kaznu od po 10 dinara na dan!)

      Slavki hvala još jednom za preporuku. Kao što danas tvitnuh, ja se nikada zaista nisam identifikovala sa gladnom decom Afrike i drugim ružnim stvarima za koje znam da se dešavaju (nekako je valjda prirodno da gledaš šta drugi imaju a ti ne pa se onda porediš sa ljudima iz zemalja daleko razvijenijih od naše), ali ovo me je iseklo uzduž i popreko. Strašna priča, strašna. A u isto vreme mi je bila i priča o nama, na neki način – nama koji imamo sve što Lakshmi nema i za šta nije čula i što nije mogla da zamisli. Dopada mi se tvoj prikaz, ali mi se čini da bi o knjizi moglo (i trebalo) da se napiše mnogo više. Ja nisam u stanju ni dve čiste da sastavim. Toliko sam pod utiskom.

      I da, slažem se da je kraj bledunjav, ali valjda je Patriša baš to htela. Tako mi deluje 🙂

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s