Zovem se Lusi Barton

Ne znam kada i kako sam saznala za ovu knjigu, biće da sam zvrndala po sajtu IP Booka. Znam zašto sam je odabrala: u centru zbivanja ovog romana je odnos između majke i ćerke. A za mene, to je jedan od najkomplikovanijih odnosa na svetu. Uzmite ovo sa rezervom, možda je takav samo odnos između mene i moje majke.

U svakom slučaju, moje leto nije moglo da prođe bez ove knjige. I naravno, nisam pogrešila u izboru.

IMG_20160714_120949

Klasičnog zapleta nema; dok se čitalac probija kroz tekst dolazi do zaključka da za samu spisateljicu zaplet i nije bitan, te da je akcenat na ljudima. Priča je, naizgled, jednostavna. Lusi Barton, udata žena i majka dve devojčice, odlazi u bolnicu kako bi se podvrgla rutinskom zahvatu vađenja slepog creva. Međutim, u bolnici će ostati gotovo tri meseca. Razlog: nepoznat. Dani prolaze i Lusi počinje da tone u melanholiju izazvanu osećajem potpune izolovanosti. Jednog dana, Lusi će probuditi iz svoje dremeke i kraj kreveta ugledaće svoju majku. Majku, koja je prvi put sela u avion kako bi iz Ilinoisa u kom živi došla do Nju Jorka da poseti svoju bolesnu ćerku, sa kojom inače ne govori. Narednih pet dana, njih dve će provesti zajedno i, kako to Lusi kaže: moja majka i ja smo s vremena na vreme razgovarale; mislim da ni ona ni ja nismo tačno znale šta da radimo. Teme tih razgovora će varirati: pričaće o bolničarkama koje se smenjuju, o Lusinoj porodici, ali ono što će postati dominatna tema biće ljudi iz zajedničke prošlosti, njihovi brakovi, uspesi i, mnogo češće, neuspesima. Ti razgovori, ti tragovi prošlosti, navešće Lusi da počne da preispituje svoj život, svoju prošlost i neminovno, odnose sa članovima svoje porodice.

A ti odnosi su upravo ono o čemu Lusi ne može da razgovara sa svojom majkom. O Lusinom ocu znamo jako malo: učestvovao je u Drugom svetskom ratu, o čemu nije mnogo govorio pa onda možete da zamislite šok koji je usledio kada je Lusi dovela supruga koji je potomak nemačkog zarobljenika da upozna njenu porodicu. O Lusinoj sestri takođe znamo vrlo malo: udata je i ima petoro dece, obrazovanje je završila kada je uzela srednjoškolsku diplomu. Brat čak nije ni imenovan; o njemu znamo tek toliko da još uvek živi sa roditeljima, da voli da čita knjige za decu i da odlazi da spava sa svinjom koja će naredno jutro biti odvedena na klanje.

Pokušavajući da sastavim neki iole normalan prikaz ovog bisera savremene američke književnosti, izdvojila sam najbitnije elemente Lusine priče. Krajnji rezultat bilo prosto prepričavanje dela pa sam batalila i okrenula na drugu stranu.

Zovem se Lusi Barton jedno kratko i svedeno delo, žanrovski neodredivo. Poglavlja su kratka i vrlo koncizna ali Lusina naracija je uvek zaokružena, ne postoji osećaj nedorečenosti. Jer, Lusi je spisateljica, reči su njena vokacija i ona zna kako da ih upotrebi. Osim u slučaju kada razgovara sa majkom. Zato je Lusina priča u svojoj osnovi priča o usamljenosti, o izolovanosti koja se prišije uz čoveka u najranijoj dobi i onda ostaje uz njega večno, čak i kada se čini suprotno.

Usamljenost je prvi ukus života koji sam probala, i uvek je bila tu, skrivena u napuklinama mojih usta, da me podseti.

Lusi nam priča kao kroz groznicu, gotovo mahnito i bez nekog hronološkog reda što bi trebalo da je učini nepouzdanim pripovedačem. Ipak, bitno je naglasiti da je cela njena ispovest zapravo velika potraga za istinom što, složićete se, znatno umanjuje njenu nepouzdanost. Njoj je, dakle, bitno da raščlani sve što joj se desilo, samo nije sigurna koji će je put dovesti do konačne istine.

U neku ruku, Lusina ispovest je i priča o ljubavi; o ljubavi ćerke prema majci koja je gotovo neprimentna ta sve ostale, uključujući i samu majku, ali koja je sveprisutna i čija je energija gotovo rušilačka po samu ćerku. Ljubav majke prema ćerki se takođe ne dovodi u pitanje i takođe je sputana nekim razlozima koji se ne spominju već se samo naslućuju iz Lusinih sećanja. Lusi i njena majka su u isto vreme bliske i udaljene, problem njihove komunkacije ih drži na distanci a ironija je u tome što je taj problem izazvan upravo emocijama koje ni jedna ni druga ne mogu da iskažu.

Bila sam toliko srećna. O, bila sam srećna što tako razgovaram sa svojom majkom!

Priča o Lusi Barton je i priča o klasnim i generacijskim razlikama. Lusin primer svedoči o izolaciji koja je nametnuta siromašnim ljudima. I više od toga, on govori o tome kako se izlovanost od zajednice okrenula protiv članova jedne porodice i kako se, umesto da bude faktor koji će ih zbližiti, pokazala kao jedan od glavnih uzroka loših odnosa. Generacijski jaz, opet, uradiće svoje. Generacije koje su učene da ćute i trpe popuštaju pod pritiskom savremenog doba i ko je prvi u redu da oseti posledice tog pucanja? Upravo sledeća generacija, dakle njihova sopstvena deca. Ponavljanje već usvojenih obrazaca ponašanja ne mogu da donesu ništa dobro, naročito ako ste porodica na margini društva.

… Taj trenutak, dok smo oboje posmatrali u iščekivanju, nagnao me je da se prisetim kako sam u detinjstvu povremeno očajnički želela da odjurim kod nekog neznanca kad bismo otišli u varoš i kažem: Morate mi pomoći, molim vas, odvedite me odavde, molim vas, ružne stvari se dešavaju… A opet, naravno, nikad nisam to uradila; instinktivno sam znala da mi nijedan neznanac ne bi pomogao, nijedan neznanac se na to ne bi usudio, te da bi na kraju takva izdaja sve samo dodatno pogoršala. 

Istražujući svoju prošlost, Lusi se zapravo formira i kao ljudsko biće i kao spisateljica. To nam potvrđuje i sama autorka uvodeći u priču lik Sare Pejn. Meni se čini da Sara ima trosustruku ulogu: najpre je tu kao Lusina ,,učiteljica”- osim činjenice da je čitala njena dela, Lusi će prisustvovati i književnoj većeri koje će Sara održati i upravo će to veče i Sarine pogurati Lusi da svoja sećanja zapiše i transformiše u književno delo. Na taj način, Sarin lik preuzeće novu ulogu: ulogu majke jer, hteli mi to da priznamo ili ne, majke su naše prve učiteljice. U svakodnevnoj borbi za opstanak, Lusina majka je propustila, slučajno ili namerno, da pomogne svojoj ćerki (i ostaloj deci, ali za nas je najbitnija Lusi) da izraste u mladu ženu, svesnu svojih mogućnosti. Sara će, čini mi se potpuno nesvesno, tu ulogu preuzeti na sebe i kroz svoje poglede na pisanje i autonomiju pisca, pomoći će Lusi da sazri, emotivno a samim tim i kao umetnica. I na kraju, iz Sarinih stavova o pisanju i odnosu pisac – čitalac, ne možemo a da se ne zapitamo koliko je ličnih stavova Elizabet Straut iznela preko svoje junakinje. Da li svako od nas zaista samo jednu veliku priču i da li je svako novo iskustvo samo poglavlje za to kapitalno deli ili ipak može stajati samostalno? Život i književnost, ćini se, jednostavno ne mogu jedno bez drugoga.

Rekla bih da ovo moje spisanije ne čini pravdu ovoj divnoj knjizi. Biće da sam se suviše poistovetila sa Lusi i njenom pričom pa mi je bilo izuzetno teško da se odlučim za pravac u kom bi ovaj tekst išao. Kada sam završila knjigu, imala sam neopisivu želju da zagrlim autorku. Što jeste malo tururu sa moje strane ali eto, ja sam osoba koja voli da grli ljude. Ne mogu da kažem ljudima da ih volim ali mogu da ih zagrlim. Odložila sam knjigu na improvizovani stočić pored kreveta, da mi bude blizu kad ponovo poželim da se vratim na određene delove. Jer neke rečenice deluju imaju terapeutsko dejstvo. Takva je i jedna od poruka ovog romana, ako ne i glavna: niko nije ono što mu se desilo, svi smo ono što smo izabrali da postanemo.

P. S. Sve napisano je plod mog tumačenja. Stručna javnost može, ali i ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

6 thoughts on “Zovem se Lusi Barton

  1. Ti zaista umeš lepo da predstaviš knjigu.
    Pitanje je ima li je u biblioteci, našoj maloj na periferiji.
    Baš me zanima, verujem da ću drugačije doživeti, jer sam u obe uloge za razliku od tebe. Hvala ti.

    Like

  2. Nisam cerka, nisam ni zena, no imam mamu, uglavnom fina, pazljiva….. Pricamo mi tako, nekad cesto i mnogo, ali slabo toga zaista kazemo. Cesto se pitam: “Mama da li se mi poznajemo?”
    Bas sam gledao knjigu na sajtu, a ovo je definitivno znak da nam treba.
    Hvala sto si nam podelila svoje utiske. 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s