Žene govore

Kada je početkom oktobra prošle godine objavljeno da je Svetlana Aleksijevič nagrađena Nobelovom nagradom za književnost, meni je bilo drago jer se broj žena na listi povećao (14:112) ali u isto vreme bi mi malo i žao jer je Murakami opet, da se tako duhovito izrazim, izvisio.

Lik i delo dobitnice behu mi u potpunosti nepoznati. Novinski članci i Wikipedia priskočili su mi u pomoć: nagrada je otišla u ruke žene koja piše o katastrofi u Černobilu i njenim posledicama, ali i o Drugom svetskom ratu koji je, kao što već znate, jedna od mojih omiljenih tema. Onda sam sa žaljenjem uočila da nijedno njeno delo nije prevedeno na srpski. Kako je čitanje na engleskom uvek poslednja opcija, odlučih da sačekam da proradi srpska želja za zaradom i kako se ispostavilo, nisam morala dugo da čekam. Na dan kada je Svetlana Aleksijevič primila nagradu, Čarobna knjiga je objavila prvi prevod ove beloruske novinarke i spisateljice na srpski jezik i delo Rat nema žensko lice konačno je postalo dostupno i kod nas. Volela bih da smo još malo sačekali, pa da i izdanje bude bolje, ali šta je tu je…

Da li treba da vam kažem da sam odmah poželela dočepam knjige? 🙂 Ali onda se setih da je Nova godina blizu te da sam bila dobra devojčica cele godine (relativno dobra, ako pitate one moje prijatelje čijom se džigericom hranim konstanto) i da je red da mi Deda Mraz ostavi ovu knjigu ispod naše male veštačke jelke.

Tako i bi, s tim što sam čitanje ipak prolongirala do prvih prolećnih dana. I nije mi više bilo žao Murakamija.

I odmah da vam kažem: pojma nemam na šta će ovaj prikaz da liči. Činjenica je da uvek teško pišem o knjigama koje me ostave bez daha. Sada imam toliko toga da kažem a opet ne znam šta bih rekla. Sve što bih rekla malo je, sve što budem rekla biće previše.

Reč je o knjizi čiji vas sadržaj kopka dok ne krenete sa čitanjem. Kada se jednom odlučite da krenete, svojom formom vam nagoveštava da će čitanje biti brzo. A onda vas sadržaj demantuje: koliko god da vam je mrsko prekidanje čitanja, posle nekih ispovesti nećete moći a da ne napravite pauzu. Meni se, na primer, na nekoliko mesta desilo da bukvalno ispustim knjigu iz ruku, očekujući, valjda podsvesno, da ću se tim činom fizički udaljiti od onoga što sam pročitala. Prvi put se to desilo na samom početku, bilo je tako jasno šta će se dogoditi, pripremila sam se ali svejedno… Knjiga je sletela pravo na pod autobusa br. 74. Tada mi je bilo jasno da je možda najsigurnija opcija da čitanje nastavim kod kuće.

Knjiga Rat nema žensko lice zadivila me je i na planu forme i na planu sadržaja. Reč je o dokumentarnoj prozi, što ne bi trebalo da nas čudi jer je Svetlana Aleksijevič primarno novinarka. Pred nama je niz ispovesti, crtica iz perioda Drugog svetskog rata, onakvim kakvim su ga doživele žene. Njihove priče, autorka je skupila i objavila u formi romana glasova; pročitala sam da je Svetlana stvorila ovaj žanr, nisam sigurna, tako da… Ako je internet slagao mene, sada ja lažem vas. U svakom slučaju, ovaj hibrid novinarstva i književnosti nije mogao bolje da ispadne.

Nisu svi pogledi na Drugi svetski rat u ovoj knjizi istog obima ni intenziteta, nisu sve sagovornice podjednako bile raspoložene za priču. Ipak, materijala je dosta. Pričale su bolničarke, snajperistkinje, kuvarice, žene piloti, vezisti, poštarke, ilegalke, doktorke. Neke su pričale o ratu, neke o borbi koja se nastavila i kada je mir končno zavladao. U tome je, čini se, i tragika celog dela: rat za žene borce nikad nije okončan. I pritom ne mislim (samo) na PTSP.

Ako se pitate kakvi su junaci ove knjige, njih nema. Bar ne u onom tradicionalnom smislu. U centru zbivanja je Žena. Ona koja je ušla u rat u haljini, našminkana, sa urednom frizurom, ona koja je ostala na bojnom polju sa ljubičicama na pušci i kojoj je poslednja misao zahvalnost što umire i što neće živeti obogaljena jer je obogaljenoj ženi zapečaćena sudbina i ona koja je iz rata, naizgled, izašla, sa hiljadu i jednom željom i sa bolnom istinom da ni sada nema žensko lice.

Na samom početku, autorka će nam objasniti kako se i zašto odvažila da piše o ženama u ratu. Opisala nam je kako je teklo istraživanje, na kakve je sagovornice (i sagovornike) nailazila, kako su je dočekivali i ispraćali, kako je njihova priča postajala njena. Svetlana Aleksijevič polazi od ideje istoriju ne pišu (samo) pobednici, već muškarci. Svaka istorijska činjenica koja nam je poznata predstavljena je iz muškog ugla. Za žensko viđenje stvari, malo ko se zaista interesovao.

Nemoj o sitnicama… Piši o našoj velikoj Pobedi… – to su saveti koje je Svetlana dobijala od cenzora, od urednika izdavačkih kuća.

Nemoj o sitnicama.

Evo jedne od njih: Albina Aleksandrovna Gantimurova, stariji vodnik u izvidnici. Prvo je dobila Medalju za hrabrost, onda menstruaciju.

Sitnica?

Fascinantan mi je bio njihov stav, ideja o neophodnosti pomaganja Domovini. Većina devojaka bivala je odbijana, pa su se vraćale po nekoliko puta i podnosile zahteve za stupanje u vojsku. Mnoge su bežale od kuće. Kada bi ih konačno regrutovali, mnoge su odbijale mesta u bolnicama ili pozicije veziste i zahtevale odlaske na front.

Shvatate, sve smo bile takve. Ne mogu to da iskažem, ne mogu da nađem reči za to naše stanje. Bile smo tako nastrojene da smo smatrale da je to čime se bavimo nedovoljno, da nas to ponižava, da treba da budemo u prvim borbenim redovima.

A bilo je i ovakvih primera:

Ispričali su nam da neka vremešna žena svaki dan otvara prozor i iz kutlače prosipa vodu na ulicu, i svaki put bi uspevala da vodu prospe sve dalje i dalje od prozora. U početku smo mislili da je luda, što nije bila retkost u toku opsade, pa smo otišli kod nje da razjasnimo o čemu se radi. Evo šta je ona rekla: ako fašisti dođu u Lenjingrad i uđu u moju ulicu, ja ću ih polivati vrelom vodom. Stara sam, ništa ne mogu da radim, samo mogu da ih šuriim vrelom vodom. I ona je vežbala… Svakog dana…

Ježila sam se od priča majki koje su ratovale sa svojom decom. Fizički mi je bilo muka kada sam zamišljala scenu u kojoj devojčica u korpici nosi bombe. Majka koja davi svoju bebu da ne bi plačem odala položaj čete – scena nakon koje sam ispustila knjigu prvi put. I ne znam kako da se osećam dok čitam kako vojnik kaže da samo žena može da nosi pušku, dete i pisaću mašinu.

I na kraju – Pobeda?

Klaudija S-va, snajperista:

… Muškarci su ćutali, a žene… Vikale su nam: znamo šta ste tamo radile! Zavodile naše muškarce. Frontovske drolje… Kučke vojničke…

… Na muža se ne ljutim, odavno sam mu oprostila. Kad sam rodila devojčicu… Gledao nas je neko vreme… I otišao. Otišao je sa prebacivanjima: zar normalna žena ide u rat? Da nauči da puca? Zato nisi ni sposobna da rodiš normalno dete.

Nedavno smo Vesna i ja bile na stručnom skupu pod nazivom Uticaj Velikog rata na društveni položaj žene. Jedan od govornika je rekao: muškarcima su posle rata podizani spomenici, Žene su bile te koje su podizale zemlju.

Imajte to u vidu kada sledeći put budete pravili udžbenike iz istorije.

Ako već niste, pročitajte ovu knjigu. Onda je prosledite drugarici i napomenite da ona prosledi svojoj drugarici. Ili drugu, što da ne. Neka priča cirkuliše, neka postane deo kolektivnog sećanja.

* P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

* PopSugar Reading Challenge: knjiga čija se radnja odvija u Evropi

Advertisements

5 thoughts on “Žene govore

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s