Dan kada sam usvojila knjige

Više od stotinu knjiga.

Čudan dan, čudan.

Kao i sve moje životne priče, i ova počinje na Pravnom fakultetu. Tokom predavanja na toj mučenoj prvoj godini, stvarno sam mislila da ja to mogu, da mogu da se pronađem u tome, nije mi čak ni loše išlo. Nisam se, naravno, isticala, ali za moje pojmove, poprilično sam kapirala stvari. Onda sam uzela seminarski rad iz Nacionalne istorije kod te jedne profesorke (nećemo je imenovati). Pisala sam o Majskom prevratu, temi koja mi je od ranije okupirala pažnju, dosta sam stvari već znala i pročitala pa rekoh što da ne; odbrana tog rada mi je bila najsvetlija tačka u indeksu (piše: odbarnila sa odlikom!).

Vođena tim pozitivnim iskustvom, odmah sam pohrlila da polažem ispit baš kod te profesorke, mada su mi rekli da to ne radim. Ali gluvom govoriti i slepom namigivati…

Padnem jednom. Padnem drugi put. Padnem treći put.

Svako odgovaranje trajalo je više od 45 min; poslednji put me je bukvalno davila oko nekih sitnica vezanih za nastanak Dušanovog zakonika. A TO ČAK NIJE NI BILO U KNJIZI!!!

Onda je oborila i Ivanu. Posle 45 min odgovaranja. Tog dana je samo jedan momak položio, sećam se kao da je juče bilo, bilo je vruće i zagušljivo u tom hodniku gde smo čekali ispit. Sećam se i da je Ivana proplakala ostatak dana na klupi, na Tašu, dok joj Romana, sirota, stalno nutkala neke čokoladice. Haos.

Profesorku smo prozvale Veštica.

Ivana je položila kod drugog profesora u narednom roku, ja sam obnovila godinu iako sam znala da od prava ‘leba nema.

Ako bismo, nekim slučajem, Vešticu srele na hodniku, nabijale bismo glave u telefone, sveske, knjige.

A onda je profesorka preminula. Spomenemo je tu i tamo, onako kroz razgovor, i to je to. Polaganja kod nje su sada deo naših studentskih anegdota. I više je ne zovemo Veštica.

***

Ponedeljak, 8. II 2016.

Pozvali su me iz biblioteke u kojoj sam nekad volontirala. Treba im neko na nekoliko dana, mogu li? Mislim na novce, pristajem, i tako nemam pametnija posla.

Dolazim po ključ, upravnica nije tu. Olja, moja druga koleginica, pojam nema ni da sam ja trebala da dođem. I dok mi gledamo neke klipove Vučićevih sledbenika, upravnica se vraća a sa njom dolaze i dva magacionera, donose kutije sa knjigama.

Muž jedne profesorke je odlučio da se preseli pa donira knjige.

I baš je dobro što si tu, kaže mi upravnica, jer on nema samo pravne stvari. A ima puno klasika. I puno beletristike. Gomilu enciklopedija. Imaš li nekoga ko to može da ti prenese? Rekla sam mu da bi verovatno ti bila zainteresovana. Hoćeš da ga nazovem?

Da. Da! DA!

Dade mi čovek adresu, otišla sam istog dana.

Znam gde je ulica, nisam sigurna za broj. Ispade da je na uglu sa ulicom u kojoj su nekad živeli baba i deda. Baš kod te zgrade smo uvek izlazili iz taksija ili dedinih kola.

Na interfonu dva prezimena, oba je nosila profesorka sa početka priče.

U glavi mi odzvanja muzika iz Zone sumraka.

Čovek ulazi sa mnom u zgradu, kaže: ja ću do sedmog, Vi?

Takođe.

Izlazim, krećem desno, on kaže: ja na sedmi, Vi na sedmi, ja u svoj stan, Vi u moj stan.  

tumblr_o06s5tlhfy1ukes1io1_500

Kažem: ja sam Ljiljina studentkinja, Slavka, čuli smo se danas telefonom.

Za knjige?

Da.

Pa hajte, hajte, uđite. Mi smo sad malo zatrpani kutijama, selim se, pa eto… Evo ovde su knjige… U ovoj sobi Vam je sve dostupno, šta god Vam se svidi, uzmite, ako treba kutija, javite.

I ode čovek. Malo me je sramota što sam mu ženu nazivala vešticom.

Ostah sama u toj sobi a oko mene, bez preterivanja, hiljadu knjiga naslaganih uz zidove, onako jedna na drugu. Svaka gomila viša je od mene za glavu.

Prvo spazim Pamuka.

Onda Kunderu.

Preskačem Prusta.

Kontam da mi sve treba. Čak i ono što mi uopšte ne treba tipa Pitanje nacionalnih manjina u Ustavu iz 1974.

Da li se ovako osećaju ljudi koji su dobili glavnu premiju na lutriji?

A onda pomislim da će možda i neki drugi student ili studentkinja doći, pa se malo primirujem i ipak se odlučujem za ono što mi zaista treba.

Saramago, Barns, Pamuk, Murakami.

Frenzen i Pol Oster – jedan do drugog. ❤

Ciknem od sreće.

Supermarket Biljane Srbljanović. ❤ ❤ ❤

Tu već uz cik ide i jedan mali skok.

Dubravka Ugrešić. Susan Sontag.

Tolstoj, Bodler, Flober, Tomas Man.

Laza Kostić, Miloš Crnjanski, Ivo Andrić.

Vinaverova Pantologija. U stanju potpunog raspada, ali eeej, Vinaverova Pantologija!!!

Sve su stranice tu, a i da nisu… ❤

Hodočašće Arsenija Njegovana. Em Pekić, em omiljeni roman.

Još jedan Pekićev roman.

Ovo je moja predstava Raja!

Sartr, Jaspres, Kant.

Istorija helenske književnosti.

Istorija Dubrovnika.

Oksfordska istorija srenjeg veka.

Istorija Balkana.

Da, da. Samo ono što mi zaista treba.

Čarli i fabrika čokolade.

Tajni vrt.

Čudnovate zgode šegrta Hlapića. OMG! OMG! OMG!

Da li ste našli nešto što Vam se sviđa?

Mislim da je bolje da me pitate da li sam našla nešto što mi se ne sviđa.

Ok, doneću Vam ipak jednu kutiju, čini mi se da nećete moći sve odjednom da ponesete…

69 knjiga sam donela kući. 35 još uvek čeka u njihovom stanu.

DSC_0562~2

Profesorka, opraštam Vam ona tri obaranja. 🙂

Advertisements

23 thoughts on “Dan kada sam usvojila knjige

  1. Preskačeš Prusta? Preskačeš Prustaaaa? 😀
    Idi sad lepo, vrati se po Prusta i daj ga meni, i mene su nepravedno obarali na ispitima, zaslužila sam 😀
    A za lutriju nemam komentar, šta čovek da ti kaže? 😀

    Like

    • Ne volim Prustaaaaaaaa, ne voliiiiim. 🙂 Rekoh bolje da ga uzme neko ko ga voli. 🙂 A rekoh uzeću ti ga kad odem po ostatak i onda videh da ti si ga već dobila i to u boljem izdanju. ❤ Svemir čuje, Svemir je naš drug. 🙂

      Like

  2. Ovo je odličan dan bio:)
    neke bih knjige posudila od tebe (i vratila, naravno) 🙂
    dvaput sam dobila knjige na dar na sličan način, hodala sam po sobi i grlila ih. potpuno te razumijem.

    Like

  3. Zapravo, ovo me toliko dirnulo… Ta profesorica je bila očito neki super lik u dubini svoje duše, jer ja uvijek mislim da su ljudi koji vole knjige kao i ljudi koji vole životinje – dobri. Divne knjige, zavidim ti pomalo. 🙂

    Liked by 1 person

    • Daa, i jako mi je krivo što nisam to videla ranije. Sad kad čitam njene neke tekstove, baš deluje potpuno drugačije, a tek kad sam joj upoznala porodicu… Biće da je taj veštičiji lik bio rezervisan samo za studente. 🙂

      Like

  4. Pazi, ženu nisi nazvala vešticom pred njom ili pred njenim mužem, tako da osećaju krivice mesta nema.
    Imaš divnu priliku i odlično je što možeš da je iskoristiš.
    (Pamuka si komotno mogla da preskočiš – njegov stil pisanja se najbolje može opisati kao “udav”.)

    Like

    • Jao ja sam hodajući upijač krivice, za šta god mogu da je stvorim, veruj mi, hoću. 🙂 Šalim se, ali ovo mi je baš nekako došlo tako, kao neka pouka iz Čitanke za osnovnu školu: nikad nemoj da govoriš loše o ljudima, nikad ne znaš ko kakve knjige ima i da li će se stvoriti prilika da ih usvojiš. 😀 Jaoo, Pamuk i ja imamo love-hate relationship, Istambul mi je bio odličan, Zovem se Crveno onako, a Crni sneg potpuni udav. Sve mu kao dajem šansu, ali… love-hate, love-hate… 🙂

      Like

  5. Ti si ženo osvojila jackpot 😀 Divna, divna priča. Imala sam i ja na faksu svoju vješticu, ali je bio muško. Diže mi se kosa na glavi kad samo pomislim na njega.

    Like

  6. I divan tekst i divan taj tvoj dan – koliko knjiga, čoveče! 😀 Baš mi je drago što ti je Kosmos tako uredio, s obzirom da jako voliš da čitaš… 🙂 Ooo, sad ću da prizivam Kosmos da i ja dobijem puuno knjiga (ne mora niko da premine, naravno). :))

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s