Nivoi života, nivoi tuge

Uvek mi je nekako teško da smisleno govorim o knjigama koje volim. Sa romanom Nivoi života, mog omiljenog pisca Džulijana Barnsa je još teže jer to je Barns i januar je i onda ne mogu a da je ne doživm lično. Shvatate?

Teško je jer ne znam kako da Vam opišem knjigu. Ok, to je prozno delo, ali o čemu? Verovatno ste i sami primetili da je, nakon što je Barnsova supruga Pat preminula, njegovo stvaralaštvo dobilo novi oblik, baš kao što je i život dobio (ili izgubio, zavisi kako gledate) novi nivo. Vidimo to već u romanu Ovo liči na kraj, kao i u nekim pričama iz zbirke Puls (naročito obratiti pažnju na priču Linije braka). Ne znam da li ste primetili promenu u posveti: ranije je pisalo Posvećeno Pat, a sada Za Pat, kao da je nekada pisao direktno njoj, a sada piše sećanju na nju. Ali Nivoi života su drugačiji, tako liče na Barnsa, a opet su toliko drugačiji. Recimo da je to roman koji nije roman, ispovest koja nije ispovest, zbirka koju čine tri priče ili tri eseja. Složićemo se da je reč o proznom hibridu, i pitanje žanra smo rešili. Ostaje da se pozabavimo temom.

Najpre bih rekla da je ovo kratko (110 str.) delo podeljeno je u tri celine. Prva, nazvana Greh visine, priča o letovima balonom i novim fotografskim tehnikama. Fikcija inispirisana istorijom, ispričana je kroz tri stvarna lika, konjičkog pukovnika Frederika Barnabija, glumice Sare Bernar i fotografa Feliksa Turnašona Nadara. Narator se bavi istorijom leta balonom opisujući ga kroz manje ili više uspešne pokušaje i pričom skreće čitaocima pažnju da svako novo iskustvo u našim životima može biti najdivnije ili najbolnije, ali da to nećemo saznati ako se ne odvažiimo i krenemo hrabro životu u susret. Onda se fokus priče sa javnog prebacuje na lično, na Feliksa Turnašona Nadara i njegove uspehe vezane za eksperimentisanje sa fotografisanjem iz vazduha. Nadar je prepun sumnji i strahova, ali sve to, baš kao i uspehe, deli sa svojom suprugom. Narator tada uvodi termin ženoljubiv i iskustva savremenog čitaoca sklona su da ovom terminu pripišu značenje ženskaroša. Međutim, reč je bukvalno o čoveku koji voli svoju ženu. Takav je bio Nadar, do poslednjeg dana zaljubljen u svoju Ernestinu, čija smrt mu je slomila srce u toj meri da je nedugo nakon toga i sam preminuo.

Iz visina, narator u drugoj celini priču sada spušta na tlo, nazvavši je Na nivou. Ona je posvećena kratkoj ljubavnoj priči između glumice Sare Bernar i pukovnika Frederika Barnabija, kapitan Freda, kako ga je madam Sara od milja nazivala. Ovaj segment romana podsetiće možda ljubitelje Barnsove književnosti na roman Artur i Džordž, u kojem se takođe mešaju istorija i fikcija, samo se sada u središte ove reinterpretacije života istorijskih ličnosti stavlja, ni manje ni više, nego ljubav, odnosno nemogućnost ostvarivanja iste. Bez obzira na tematsku osnovu dela, ljubav je za Barnsa uvek neka vrste sile u kojoj čovečanstvo pronalazi spas od istorije, od dosadne i tmurne svakodnevice, pa čak i od religije. Ovde, dok pripoveda o osećanjima između glumice i vojnika, Barns definiše ljubav kao stecište istine i magije, po čemu je bliska motivu letenja balanom i magiji fotografije. No, i ljubav je iskustvo, te tako i ona može biti nešto najdivnije u nečijem životu, ali može biti i nešto najbolnije. Sara i Fred nikako ne mogu da opstanu kao par jer su previše različiti, on je povučeni melanholik, ona ekstravagantna lepotica koja uživa u trenutku.

Živimo na ravnom, na zemlji, pa ipak – i baš zato – težimo uzdignuću. Bića smo tla, a ponekad možemo da dospemo do bogova. Neki se uzdižu umetnošću, neki religijom; većina ljubavlju. Ali kad letimo, možemo i da padnemo. Retka su blaga prizemljenja. Može nam se desiti da odskočimo od zemlje silom koja lomi noge, da nas udar odvuče ka nekoj inostranoj pruzi. Svaka priča o ljubavi je potencijalna priča o žalosti. Ako ne odmah, onda kasnije. Ako ne za jednu osobu, onda za drugu. Ponekad za obe.

Ljubav treba da bude sigurnost, mirna luka, ono što dođe posle ushićenja koje donosi zaljubljenost. Ipak, ljubav je, kaže naš narator, uvek na granici bola i žalosti.

I to nas dovodi do poslednje celine, do Gubitka dubine. Priča ovde postaje lična. I za Barnsa i za mene. Iz prošlosti, selimo se u sadašnjost, u vreme nakon Pat. Sada je narator ženoljubivi junak koji pati za svojom ženom, i ne krije se iza likova iz prethodnih tekstova već progovara svojim glasom. Vrlo jasno, vrlo lično, vrlo bolno.

Bili smo zajedno trideset godina. Imao sam trideset dve godine kada smo se upoznali, šezdeset dve kada je ona umrla. Srce mog života; život mog srca.

U ovom poglavlju, Barns ruši barijeru između čitaoca i pisca. Pruža nam uvid u stanje svoje svesti, mi tugujemo zajedno sa njim. Opisuje nam promene u svom životu, svom novom životu, i priča nam kako se nosi ne samo sa smrću supruge već i sa reakcijama drugih. Navodeći postupke svojih prijatelja i poznanika, Barns pred nas iznosi niz poznatih detalja jer smrt je situacija u kojoj ne znaš kako da se postaviš. Hoćeš nekome da pomogneš, ali ne znaš kako. I uvek kažeš pogrešne stvari. I to je jedna od univerzalnih stvari u svakoj smrti i u svemu što nakon nje ostaje.

Spojiš dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio. Ponekad je to kao onaj prvi pokušaj da se vodonični balon veže za vatreni: da li ćeš radije da se slupaš i zapališ, ili zapališ i slupaš? Ali to ponekad uspe i stvori se nešto novo, i svet se promeni. A onda, u nekom trenutku, pre ili kasnije, iz ovog ili onog razloga, jednoj osobi oduzmu onu drugu. A ono što se oduzme uvek je veće od ranijeg zbira. To možda nije matematički moguće, ali jeste emocionalno moguće.

Barns otkriva sve, baš sve o svom bolu, ali čuva privatnost svoje supruge. Piše po sećanju, ne biografski. Piše o svojim strahovima, piše kako sve češće razmišlja o samoubistvu. Piše o nestajanju sećanja i kako se plaši života bez njih. Paradoksalno, činjenica da sećanja ipak postoje, čak iako su mu trenutno nedostupna, održaće ga u životu jer postaje svestan da bi njegova smrt značila novu smrt njegove supruge. I može se učiniti da poslednji deo nema veze sa prva dva, ali zapravo su prva dva teksta samo uvod u ovaj poslednji. Bez tih priča o fizičkim usponima i padovima i ljubavi koja se pojavljuje i nestaje, Barns ne bi mogao da nas sprovede kroz svoju priču. Osvrće se, u svom pričanju, vrlo često na mit o Orfeju i Euridiki. Barns kaže da je za njega mrtvo – mrtvo, ne veruje u neke ponovne susrete. Zato je pisanje, odnosno proživljavanje sećanja, njegov silazak u Podzemlje. Kroz ovo delo, a verujem i sva naredna, Barns će tražiti svoju Euridiku.

Razumem, ali zašto ste Vi to doživeli lično?

Zato što ovo nije knjiga o smrti Barnsove žene i njegovom tugovanju. Samo je insipirisana time. Ovo je univerzalna priča o ljubavi, o smrti i o bolu. O životu, takođe. Ne moram ja da izgubim muža posle trideset godina braka da bih razumela kako se Barns osećao. Spojiš nekad dve stvari, dvoje ljudi koje niko ranije nije spojio… Ponavlja se ta ideja kao refren. Zar ne primećujete? Svet se promenio, nismo ni osetili. I onda se promenio ponovo. I tu promenu još uvek preživljavam(o). Baš kao i Barnsov, i naši životi su dobili jedan novi nivo. I još nešto, za kraj:

Stvar je u tome – priroda je tako precizna, boli te tačno onoliko koliko vredi.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

7 thoughts on “Nivoi života, nivoi tuge

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s