Jedna književna zaraza

Ili Ukratko o jednom romanu Jelene Bačić Alimpić

Tačno je, moji prijatelji, da sam naslov pozajmila od našeg znamenitog kritičara Jovana Skerlića. Za razliku od njega, ja neću biti tako surova i oštra. Naprotiv. Kada kažem zaraza, ja mislim na onu vrstu kad ne možeš da prestaneš sa nečim. U mom slučaju, reč je o romanima Jelene Bačić Alimpić.

I odmah da se razumemo, kao i svi njeni romani, ni ovaj nije biser našeg savremenog stvaralaštva i nema apsolutno nikakve pretenzije da postane klasik. Autorka je savršeno prepoznala kojoj publici treba da se obrati i to i radi. Nema tu mnogo mudrovanja, uhvatila je dobru struju i sad mirno plovi. I to je skroz ok, jer se ne trudi da bude nešto što nije kao njene koleginice voditeljke – spisateljice.

Roman o kome ću vam danas pisati, Noć kada su došli svatovi, prvi je deo triologije Kazna za greh. Baziran je na dobro poznatoj matrici: bogat mladić, siromašna devojka, nemoguća ljubav. I kako kaže Pepeljuga: Vasa Ladački u 3-4 nastavka… Jeste, ima tu i Vase Ladačkog i onih Jagodića, ali meni nekako nije smetalo. Mislim, sve te priče liče jedna na drugu, ali red je da svakoj damo priliku.

Dakle, Mihajlo je sin grofa Ercega, Emilija je kćer kovača Ilića. Rasli su zajedno i srasili u jedno biće. On koji raste u hladnoj bogatoj kući, ona koja raste u toplom i siromašnom domu. Prvo što o njima saznajemo jeste kako su izgledali njihovi odrasli životi. Roman, naime, otvaraju dva pisma, prvo Mihajlovo, a onda i Emilijin odgovor. I moram da kažem da me je malo razočaralo što se JBA nije odlučila da svoj roman oblikuje u epistolarni, bilo bi daleko zabavnije i čvrsto verujem da pisanje ispovedne naracije autorki ide mnogo bolje od konstrukcije dijaloga. Dakle, Jelena, ako ovaj tekst nekako dospe do vas: ta man’te se dijaloga! 🙂

Negde na pola romana, baš kad je već počelo da postaje malkice dosadno praćenje dogodovština na kaštelu Ercegovih, JBA se odlučuje da u priču ubaci nešto za nju sasvim novo i neobično, a to je poigravanje sa onostranim. Mihajlo, naime, u jednom trenutku spominje mrtvog blizanca, kao i susrete sa njim, razgovore koje sa njim vodi, kao i teskobu koju oseća zbog odlaska u Beč i nemogućnosti da posećuje bratovljev grob. Emilija tu ulogu preuzima na sebe, kako bi svom voljenom čoveku olakšala odlazk u svet. I fino je to uvedeno u roman. Opravdano je psihičko stanje grofa i naročito grofice, nazire se istina o grehu koji se pominje u naslovu. Ali iz nekog razloga, baš kao što je iznenada uvedeno, tako je iznenada i zanemareno. S obzirom da je reč o prvom delu triologije, sasvim je ok što je čitalac ostavljen da se pita, ali nekako ostaje utisak da je i pored toga, premalo rađeno na toj ideji. Baš kao i na sceni kada Emilija odlazi kod vidovite Mandike. Zapravo, veća napetost se stvara dok Emilija razmišlja o odlasku nego prilikom susreta sa starom proročicom. A moglo je da bude odlično.

Na kraju, zašto sam ovoj knjizi dala četiri zvezdice i zašto sam odlučila da svoje utiske podelim sa vama? Ne znam da li je do toga što mojim venama teče vojvođanska krv, tek mani je priča u potpunosti legla. Počela sam da čitam oko 22h, napravila pauzu od sat vremena da odgledam neku potpuno bezvzenu emisiju o Staljinu i onda sam nastavila dok je nisam pročitala. Nisam mogla da stanem. Na kraju sam plakala kao malo dete i htela sam da pišem autorki i molim je, kumim i preklinjem da mi pošalje drugi deo. Ženski likovi su mi se baš dopali, naročito Lujza, mada bih volela da se njenoj priči dalo malo više prostora, dok se na karakterizaciji muških moglo još malo proraditi. Priča je topla, vuče čitaoca da ide dalje (i misli na krofne), klizi ponekad u patetiku, ali za divno čudo, nije mi smetalo. Valjda mi je bilo potrebno nešto tog tipa, nešto da bacim mozak na pašu i samo posmatram razvoj događaja. I upravo to je ono čime me je JBA zarazila: piše tako lako da nemam ni najmanji problem da zamislim film. Čak i kad je u pitanju onaj bezvezni Ringišpil.

Ne mogu da dočekam kraj februara, rekoše da tada izlazi nastavak. Izdavači su bili u pravu, ovo jeste ambiciozan projekat i iskreno se nadam da se broj zvezdica na Goodreads-u neće smanjiti nakon čitanja druge i treće knjige. 🙂

Advertisements

4 thoughts on “Jedna književna zaraza

  1. Mnogo mi je zanimljivo to što, kada god čitam neku pohvalu njenih knjiga, uvek imam utisak da je tom nekom neprijatno dok je hvali. Ja, naravno, imam strašne predrasude prema domaćim spisateljicama i generalno me takva književnost ne privlači, ali polako stičem utisak da ona uopšte nije toliko loša koliko svi prevrću očima na sam pomen njenog (prez)imena. 🙂

    Like

    • Još je zanimljivije kad odeš i kažeš nekome da je njena knjiga fina, a onda ljudi krenu da se iščuđuju: juuuuu, pa zar ti to čitaš?! 🙂 Uopšte nije loša, fina literatura kad ne želiš da se umno angažuješ. I najbolje od svega je to što je ona svesna toga i ne trudi se da se prikaže ženski Andrić, za razliku od nekih drugih. 🙂 Svakako mislim da joj treba pružiti šansu.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s