Moja Afrika

Funny thing: gledala sam ja Moju Afriku jedno milion puta ali nikada od početka. Iako mi je to mi je jedan od najomiljenijih filmova, iako živimo u eri gde je (skoro) svaki film na klik od nas. I tako pojma nisam imala da je u pitanju ekranizacija knjige: početak nikad nisam videla a kraj bi me svaki put dokosurio te  nisam obraćala pažnju na detalje vezane za nastanak priče. A kada sam konačno skontala da postoji i pisana verzija, jasno, morala sam da pročitam.

E sad, kao što već znate, jedna od stvari koje stvarno ne volim, jeste čitanje posle gledanja ali u ovom slučaju film i knjiga… Dve potpuno odvojene stvari. Ispostavilo se da je film samo inspirisan knjigom i da je fokus stavljen na ljubavnu priču između Karen Bliksen (Meryl Streep) i Denisa Finč Hatona (Robert Redford). A knjiga je fokusirana na sve osim ljubavne priče, tako da jeeeej, film mi nije smetao uopšte. I još jednu stvar ću vam reći, knjiga mi se toliko dopada da već izvesno pokušavam da smislim pristojan tekst. I odlučila sam da samo nabacam činjenice, jer ne mogu više da zadržavam svoje oduševljenje, a vi vidite šta ćete sa njima.

quote-i-had-a-farm-in-africa-at-the-foot-of-the-ngong-hills-isak-dinesen-35-70-43
Fotografiju sam našla ovde: klik

Tom rečenicom Isak Dinesen počinje svoju priču. Isak? Ko je sad pa Isak? – čujem vas. Karen Bliksen je svoja dela objavljivala pod nekoliko pseudonima, Isak je bila kada je objavila svoja najpoznatija dela. I odmah nakon te rečenice, ja sam bukvalno bila teleportovana na njenu farmu kafe, pravo među njene skvotere. Zaista se stvorio osećaj pripadnosti, kao da sam postala deo života na samoj farmi i kao da je i od mene zavisio njen opstanak.

Ova priča o životu u Africi zahvata nekih pet, šest godina autorkinog života na farmi. Datuma u knjizi nema, ali iz njene biografije možemo da vidimo da je potpunu kontrolu nad farmom dobila 1925. godine, nakon razvoda i da se u Dansku vratila nedugo nakon smrti Denisa Finč Hatona (nadam se da ovo nije spojler), koji je opet poginuo 1931. To bi bio taj vremenski okvir u koji ćemo smestiti radnju koja je podeljena u pet delova: Kamanate i Lulu (majke mi moje, priča o Lulu je nešto najnežnije što sam u prošloj godini pročitala), Nesrećni slučaj na farmi, Gosti na farmi, Iz dnevnika jednog emigranta i Rastanak sa farmom. Priče se nižu bez nekog hrnološkog reda, sa dosta digresija i retrospektivnih momenata, a prva dva poglavlja predstavljaju upoznavanje čitalaca sa okolinom, starosedeocima i njihovim običajima, religijskim i pravnim obredima i ceremonijama kao i aktivno učestvovanje autorke u njima. I sad je pravo vreme da se kaže da bi do kraja drugog dela čitalac trebao već da se navikne da je uloga koju je autorka imala u plemenskim zajednicama velika ali verovatno i preuveličana i da će se ta tendencija veličanja sopstvenog lika i dela nastaviti do kraja, tako da ne dajte da vas to omete u daljem uživanju u delu. 🙂

Čini mi se da je ovo knjiga koju ili volite ili ne, nekako ne verujem da može biti samo dobra knjiga. Možda je to zato što od nje ne znate šta da očekujete pa onda i kad dođete do kraja i vidite šta vam je dala, možete ili da budete super zadovoljni ili potpuno razočarani. Ja sam, i za to apsolutno krivim taj prokleto divni film, očekivala jednu ljubavnu priču u nekom pastoralnom okruženju. U neku ruku, ljubavnu priču sam i dobila, samo ona nije između dvoje ljudi, već prema jednom krajoliku, jednom vremenu i jednom načinu života. Dobila sam i neku vrstu sociološke studije, i ona mi se baš dopala, jer su sva zapažanja izneta vrlo lična i nisu opterećujuća, nisu suvoparna ili zamorna. Fascinanta su njena mišljenja o plemenima sa kojima je bila u svakodnevnom kontaktu kao i zaključci koje je nakon tog suživota donosila. Pitanje razlika između rasa, npr. ne vidi kao posledicu biologije već istorije. Razlika između Evropljana i Afrikanaca je u njihovom istorijskom nasleđu koje ih je oblikovalo i dok je evropski čovek već u modernom dobu, čovek u Africi još uvek živi u netaknutom, gotovo idiličnom okruženju i njihovi umovi, smatra Karen, nikako ne mogu gledati isto na stvari i prilike. Niti bi trebalo, u krajnjoj liniji, jer je svet u kome nema različitosti jedno poprilično dosadno mesto. Iako su joj u izvesnoj meri potčinjeni, ona njih ne gleda kao na nižu rasu. Naprotiv. Recimo, u njima češće viđa odlike istinske aristokratije, nego prilikom susreta sa Evropljanima. Plemenske zajednice i pojedinci u njima odišu dostojanstvom i jednom samosvešću o pripadnosti i tačnoj ulozi na ovom svetu. Time je motivisano njihovo ponašanje prema svemu i svakome, to je ono što autorka prepoznaje kao jedini pravi oblik aristokratskog ponašanja.

Ljubavna priča koja je mene zanimala, data je samo u naznakama, mada je moguće da su i te naznake deo mog tumačenja. Zapravo, izbegavanje konkretne priče za mene je prvi znak ,,da tu nečeg ima”. Denis je prijatelj, Denis svraća na farmu, ali i:

Denis me je naučio latinski, kao i da čitam Bibliju i grčke pesnike. …

… Dao mi je gramofon. Bio je to zanos i slast mog života. Doneo je novu vrstu života na farmu, kao da je odjednom dobila glas…

… Zbog Denisa Finča Hatona doživela sam najveću, najneobičniju sreću u mom životu na farmi, letela sam sa njim nad Afrikom. … Svaki put kada bih poletela avionom, i pogledavši dole, shvatila da sam se oslobodila zemlje, imala sam isti osećaj velikog, novog otkrića. Tako, pomislila bih, to je, dakle, smisao, sada mi je sve jasno.

… Ali najveći deo vremena koje smo provodili zajedno, govirili smo i ponašali se kao da budućnost nije postojala.

… Bilo je baš kao što sam pomislila, da ću sve razumeti kada čujem Denisovo ime.

Ne znam za vas, ali ja u ovim, ali i mnogim drugim rečenicama, vidim ljubav, sad da li je ona agape ili eros, na vama je da odlučite. 🙂

A onda su tu i lavovi. Samu autorku, jedan somalijski sluga u svojim pismima nazivaće Lioness Blixen, dok je Denis važio za čoveka koji je sa lavovima imao najviše iskustava (čovek je bio vodič na safarijima, onako za velike igrače, čak i za princa od Velsa, budućeg Edvarda VIII, da, onog što je batalio krunu zbog ljubavi). Za nju su lavovi oličenje aristokratije u životinjskom svetu, njegovi su vladari i u njima vidi možda najveću opasnost za ljude na afričkom tlu (da je knjiga nastala pola veka kasnije, rekla bih da se u nekoj meri, možda i nesvesno, pravda zbog tolikog lova na iste, ali ovako neka to bude samo jedna u nizu njenih opservacija). Nakon Denisove smrti i njenog odlaska iz Afrike, prijatelj će joj javiti da Denisov grob obizlaze lavovi. Tačnije, lav i lavica koji dugo stoje ili leže na grobu. Ona kaže da je ,,ispravno i prigodno što lavovi dolaze na Denisov grob i služe kao njegov afrički spomenik”. To je za nju apsolutna potvrda stava da se aristokratske duše prepoznaju i na kraju uvek spajaju, makar i nakon smrti. Nategnuto tumačenje: ona je lioness, on je lovac, savršeni aristokrata u ljudskom svetu, dakle ima sve odlike lava, i onda dođete do scene u kojoj love lavove i imate utisak da sve pršti od seksualne tenzije između njih dvoje. Savršeno izvedeno!

Priča Karen Bliksen je priča jednog vremena i tako je treba i čitati. Današnjeg politički korektnog čitaoca šokiraće slike lova ili prikazi kolonijalnog načina života. I meni je nekoliko puta bilo nelagodno, ali kao što već rekoh, to je priča jednog vremena. Ko zna, možda će se neko za pedeset godina zgražavati nad močkanjem plazme u čaj (stvar iz romana Ive Štrljić) ali tako je to sa točkom istorije. Priča je prepuna je biblijskih motiva i citata, tu su reference na mnoge klasike svetske književnosti (Šekspir joj je posebno bio drag) ali sve je dodavano s merom, taman koliko treba. U jednom trenutku, opisujući Denisovu ljubav prema slušanju priča, Karen Bliksen kaže da sebe vidi u ulozi Šeherezade. I, ako mene pitate, ta joj uloga savršeno pristaje. 🙂

Oni koji su knjigu čitali, slobodni su da sa mnom podele svoje utiske. Oni koji su samo gledali, mole se ovom prilikom da pruže šansu i ovoj knjizi, naročito sad u ovim hladnim danima. Oni koji nisu ni gledali… Stvarno mi je žao mi je što sam vam rekla da je Denis mrtav, prosto je bilo nemoguće izbeći. 🙂

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

Advertisements

11 thoughts on “Moja Afrika

  1. “Plemenske zajednice i pojedinci u njima odišu dostojanstvom i jednom samosvešću o pripadnosti i tačnoj ulozi na ovom svetu. Time je motivisano njihovo ponašanje prema svemu i svakome, to je ono što autorka prepoznaje kao jedini pravi oblik aristokratskog ponašanja.”
    Film sam gledala, ali ovim si me kupila za knjigu.

    Liked by 1 person

  2. Woww, ko bi rekao da knjiga koja je ekranizovana mozze toliko da me zainteresuje?? Mada, ti meni sta god ovde da napises ja se svakim put toliko odusevim da prosto jedva cekam da krenem sa citanjem! Tako je i ovaj put… A samo da napomenem- to je jedan od najlepsih filmova svih vremena, po mom naravno skromnom ukusu 🙂

    Like

  3. Kao prvo, odličan mi je ovaj tekst! 🙂 Kao drugo, Moja Afrika i meni je jedan od najdražih filmova i znala sam da postoji knjiga i uvijek sam ju htjela pročitati i nekako nikad nije došla na red :/ no to ću ispraviti! 🙂 i da, po ovim citatima koje si navela, vezano uz Denisa, definitivno tu ima ljubavi 😀

    Like

  4. […] Memoari su podeljeni u pet poglavlja, od kojih se svako bavi određenom temom povezanom sa njenim životom na farmi, opisujući razne zgode i nezgode, slučajna i sudbonosna poznanstva, običaje Kikuja, Masaija i Somalijaca, divlje životinje i duboka prijateljstva. Iako sa puno nežnosti i detalja slika događaje iz svog života, Karen Bliksen dosta toga ličnog izostavlja, što roman čini oštro suprotstavljenim čuvenom filmu: njen suprug se samo ovlaš spominje, a afera sa Denisom Fič Hatonom se može samo naslutiti po toplini i ljubavi sa kojom priča o njemu. Zapravo, ova knjiga se pre svega bavi njenom plantažom i ljudima koji žive na njoj i predstavlja svojevrsan omaž njima. Pošto  zapravo nema radnju i sačinjena je od niza mestimično povezanih priča, veoma liči na nešto što bi prijatelji pričali uz kafu ili vino, kada se priseća raznih iskustava sa setom ili veseljem. Knjiga takođe liči na priče koje ste možda čitali kao mali, krcate avanturama i prepune opisa čudnovatih običaja iz dalekih zemalja. Sve to čini knjigu izvanrednom i gotovo nemogućim da se ne voli ,a još jednu lepu recenziju možete naći ovde. […]

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s