Leni

Iskreno da vam kažem, malo šta me u životu zanima kao Drugi svetski rat, fažizam, nacizam, posledice, sve. Volim da čitam knjige, teoretske i ove druge, volim dokumentarce, volim igrane filmove na tu temu… Sve moram da vidim, prosto ne mogu da odolim. Osećam prosto neku čudnu vezu, vuče me sve ka toj temi i onda tako skupljam to (nepotrebno) znanje, kao da mi život od toga zavisi. I tako sam videla da se na sceni Bitef teatra postavlja predstava čija će glavna akterka biti Hitlerova savršena žena, Leni Rifenštal i znala sam da neću moći dugo da izdržim a da je ne pogledam.

Drugo igranje posle premijere, eto mene i Bisere Veletanlić u publici. Ok, nismo bile samo nas dve, i svakako nismo došle skupa, ali pravićemo se da jesmo. 😀 Šalim se. Evo mojih utisaka. 

Najpre valja reći da nije reč o klasičnoj pozorišnoj predstavi. Reč je o spoju tri segmenta (multimedijalni triptih, kako to stručna javnost kaže): prvi je dramski, on je najobimniji i predstvalja zamišljeni susret voditelja Džonija Karsona (sjajni Goran Jevtić) i režiserke Leni Rifenštal (ne baš tako sjajna Vladica Milosavljević). Zatim je tu, sad mi fali teorijsko znanje, ali ja bih rekla monodramski deo u kome Katarina Marković iznosi stavove Susan Sontag i na kraju sledi video film u režiji Nikole Ljuce (mog druga iz osnovne) gde svoj pogled na stvaralaštvo i ličnost Leni Rifenštal iznose Mira Turajlić, Lazar Stojanović i Srđan Dragojević.

Dramska radnja prvog dela ovog triptiha smeštena je u sredinu sedamdesetih godina. Rifenštalova je 1973. godine objavila knjigu Poslednji Nubi, čije je američko izdanje objavljeno 1974. nakon čega je Susan Sontag objavila svoj kritički esej pod nazivom Fascinantni fašizam, u kojem, valja napomenuti, ne kritikuje samo delo, već se pre svega obračunava sa rehabilitacijom Rifenštalove, odnosno sa zaboravljanjem njene nacističke prošlosti. Ugledni voditelj Džoni Karson ugostiće u svojoj emisiji režiserku koja predstavlja svoje novo delo, knjigu fotografija i koja pokušava da sakupi sredstva za dokumentarac o plemenu Nubi, ali i rehabilituje sebe kao umetnicu. Džoni u tom susretu vidi mogućnost da suoči Leni sa njenom prošlošću, odnosno činjenicom da je bila, ne samo Hitlerova omiljena režiserka, već i njegova bliska prijateljica, a mnogi kažu ljubavnica i povrh svega, da je natera da prizna da su upravo njeni filmovi (Trijumf volje, pre svih) estetizacijom (da li je to upšte reč, nemam rečnik pri ruci) nacizma doprineli stvaranju/jačanju Firerovog kulta.

Na sceni se u jednom trenutku pojavljuje i Berta (Branka Petrić) koja kaže da je dva sina izgubila u ratu i vi sad mislite da je ona tu dodatni kritičar nacističke ideologije, ali recimo samo da je njena fascinacija Firerom nerazumna i samoj Leni. A onda mi je palo na pamet: za one koji ne znaju, puno ime Leni Rifenštal je Helena Berta Amalija Leni Rifenštal, te se tako Berta može posmatrati i kao sama Leni, i na taj način bi se na sceni dogodilo sukobljavanje junakinje sa samom sobom, ali likovi nisu imali dovoljno prostora da taj sukob i predoče publici. Možda on nije bio ni zamišljen, možda je to samo moje učitavanje, ali mislim da bi se njime svakako povećala dinamika na sceni.

Kada se snimanje privelo kraju, studio je nestao u mraku i ispred publike je ostao samo film sačinjen uglavnom od delova iz Trijumfa volje, a onda se na sceni pojavila Katarina Marković i vrlo efektno izgovarala sam tekst eseja koji je osnovni motiv ove predstave.

Nju će, kako sam već rekla, zameniti Ljucin kratki film sa osvrtima na lik i delo Leni Rifenštal.

Odgovornost umetnika prema vremenu u kojem živi, to je glavna tema ovog komada. Da li je umetnik podanik umetnosti ili njen gospodar? Kada prestaje odgovornost umetnika, treba li on uopšte da je snosi i kada tačno umetnost postaje sredstvo propagande, to sve vreme pokušavamo da odgnetnemo kroz primer Leni Rifenštal. Argumenti optužbe i argumenti odbrane dovoljno su jaki da vas zaokupe i kada se predstava završi i to je, rekla bih, i bio cilj ove društveno angažovane predstave. No, meni se čini da, ako imate znanje o Leni, ako ste upućeni u njen rad i donekle biografiju, sama predstava vam nije potrebna. Na sva pitanja koja predstava postavlja, vi ćete već imati odgovore, svoje mišljenje ste već formirali. A neka nova tumačenja se ne nude.

Predstava je savršena za prosečnog srednjoškolca, za nekog ko se tek upoznaje sa idejama nacizma i uticajem propagande na stvaranje kulta. Ja sam imala veća očekivanja. Razmišljala sam sinoć dok sam išla kući: prošlog aprila u Parobrodu sam gledala Trijumf volje, a pre projekcije je profesorka Olivera Milosavljević održala odlično predavanja na temu nacizma, umetnosti i propagande. I dalje sam pod utiskom tog predavanja; Leni iz Bitef teatra mi nije bila ni upola toliko zanimljiva.

Advertisements

2 thoughts on “Leni

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s