Blog izazov, dan dvadeset šesti

Moja omiljena životinja 

I ja sam poliglota, volim životinje, reče jedared Zorica Marković i ostade živa. 🙂

I ja stvarno volim životinje, domaće, divlje, kopnene, vodene… Da imam prostora, imala bih bar 3 psa, ali ovako imam samo jednog a ove ostale hranim i branim od ludog komšiluka. Što je inače vrlo jedna zanimljiva stvar, jer kad treba da se zauzmem za sebe, ja ćutim, al ako mi neko dirne džumare iz kraja… Pa na sve sam spremna. 🙂

A sve se to dešava zahvaljujući mom Đuri. Đukici. Đurašinu. ,,Kršteno” ime ovog džukca je Stinky, jer je smrdeo neviđeno kad smo ga našli. I pod kršteno podrazumevam ono ime na čipu, nisam krenula stopama Vesne Rivas i krstila ga u crkvi. No, moja mama je odlučila da joj je Stinky bezvezno ime za psa i nazvala ga je Đura i evo ostade mu to ime do dana današnjeg.

A kako se Đurašin obreo u domu Vlalukina? Funny story… Moja mlađa sestra je oduvek htela psa. I pošto nikako nisu hteli da joj ispune želju, ona je postala najveća kučkara Dorćola. Ta vam je hranila i pazila na kerove u Krugu kao niko u tom kraju. Ona zvizne sa terase i dok strči sa četvrtog sprata, eto njih dole, čekaju je ispred zgrade postrojeni kao neka mala vojska.

I onda smo se odselili. Patnja je bila velika, i na Dorćolu i na Karaburmi. I nekako se potrefilo da su se pred kraj 2003. u našem komšiluku našla tri šteneta, dva dečaka i jedna curica. Dečake su, naravno, odmah uzeli, a Maza je ostala sama u raspalom žutom kecu na parkingu. Dok je moj otac nije doveo kući. Namestimo mi njoj krevet, kupimo činijice, krparice, odvedemo na vakcinu… Ali ljudi, mi mesec dana nismo spavali koliko je ona cvilela. Kako padne mrak, ona krene da civili i ne prestaje do zore. Mesec dana, svaku bogovetnu noć. I kako nismo mogli više tako da funkcionišemo, morali smo da se pozdravimo sa Mazom i nađemo joj nove roditelje, tečinog brata i ženu mu.

A onda, skoro dve godine kasnije, lik u čijoj je prodavnici mama radila tada, donese sebi štene shih tzu-a. Pravo iz Makedonije, preko granice prenetog u kutiji ispod sedišta automobila. Kada ga je odneo kod veterinara, ovaj mu je rekao da pas ne samo da nije rasan, već da ne može ni da se odredi kojoj sorti pripada, jedino što može da se kaže je da neće biti veliki rastom. Razočaran i prevaren, lik vraća kutiju sa psom u radnju i kaže mojoj mami da ga ostavi napolju kad bude uveče zatvarala. Do kraja radnog vremena, mati se brinula od toj dlakavoj loptici, toliko je majušan bio da nije ni ceo dlan zauzimao. Kada se moja sestra vratila iz škole, mama joj je dala kutiju i rekla da ne otvara do kuće.

Deset godina kasnije:

9e744-haos1110
Ćao svima! 🙂

Starac Fočo od stotinu ljeta. 🙂 Živi kao beg. Razmažen je neviđeno. Jednom se zavukao iza ormana, jedva smo ga našli. Prvo seksualno iskustvo imao je sa čizmom moje drugarice. Od tada mu ženke nisu zanimljive, pa smo je jedan veliki plišani medved dobio naziv Prcka, jasno vam je zbog čega. 😀 Kad hoće da se mazi, bolje vam je da ostavite sve što radite. Kad hoće da se igra, takođe. Ako pokušate da ga iskulirate, sešće vam na glavu. Bukvalno. Ako ste odsutni više od tri dana, misliće da ste bandera i zapiškiće vas. Onda će vas kulirati dok sam ne proceni da ste bili dovoljno kaženjeni. Ovaj Gremlin reži na sve velike pse, ali beži od kesa koje lete po parku. Ovo je pas koji ne voli da hoda kada pada kiša, najbolje bi bilo ako je moguće da se nosi i da sve radnje posle obavlja pod kišobranom. Sa druge strane, kada je sneg… Recimo da pas zamišlja da je haski. To skače, juri grudve i laje kad se raspadnu pre nego što uspe da ih vrati, to se baca u sneg, ukopava se da ne bismo mogli da ga vratimo kući. Ipak, najviše na svetu voli da legne tako da ja ne mogu da se pomerim. Verujte, niko ne zna da zauzme krevet kao mali pas. 🙂 Ooo, a kako se svađamo… Pa to sve puca! Ja vičem dosta, on AV! Ja opet DOSTA! On AV AV! More, neće tvoja biti poslednja… Tišina. AV! AV! AV! 🙂

Imati psa je najbolja stvar na svetu. Nekad mi se ne izazi iz kreveta, ali znam da moram. Zbog njega. Nekad mi bukvalno nije do života, a onda se on zaleti u moje noge sa onim blentavim kezom ili mi gurne lopticu pod nogu i nema, moraš da odgovoriš na njegov zahtev. Dođem kući umorna, on je toliko srećan što me vidi da meni više nije ni važno da li sam umorna ili nisam.

I na kraju, zbog Đure, ali i svih pasa na ovom svetu, apelujte na ljude da ne bacaju petarde. Doći će 2016. i bez prangijanja, Isus će se roditi i ako se ne baci 4596837261 petarda. Životinje se boje, životinje bukvalno umiru od straha. Da li je ta sekunda ushićenja koju ljudi osete dok petarda leti vredna nečijeg života? Ne bih rekla.

Uživajte u vikendu i zapamtite: petarde su za retarde.

 Update: fanovi mog psa su tražili i Gremlin fotku, tako da izvol’te. 🙂

1472001_422665114528155_1754676030_n

Advertisements

4 thoughts on “Blog izazov, dan dvadeset šesti

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s