Blog izazov, dan dvadeset drugi

Tipičan dan

*ovaj post nastao je u prevozu, zahvaljujući modernoj tehnologiji i mobilnim telefonima te imajte to u vidu ako neke tehničke stvari zakažu.

Kakav će jedan dan u mom životu biti zavisi, naravno, od obaveza koje tog dana imam. Vikendi su uglavnom posvećeni lenčarenju, mada u poslednje vreme ni vikendi nisu ono što su bili. Nego, da se vratimo na temu. U daljem tekstu opisaću dan kakav je današnji bio, jer ovaj utorak ličio na većinu dana u godini koja je već za nama.

Ustala sam, za svoje pojmove, rano – ravno u 7 sati. Zašto? Zato što se ukočila volonterka u biblioteci u kojoj sam ja nekad volontirala pa su me zvali da dođem da radim. I kako nisam gadljiva na novce, pristadoh i eto mene, već oko 7.45 na početnoj stanici autobusa na liniji 16. Idem od prve do poslednje stanice, što obično znači da se uglavljujem negde gde niko neće moći da me podigne. Da, pa jutros sam ustala ljudima sa dvoje male dece, ali kako je gužva bila velika da nisam mogla da se pomerim, tako sam ja do Brankovog mosta stajala i gledala kako mališa nogom cilja moje koleno i sretno briše čizme o njega. Mališina mati mi je uputila blagi teleći pogled kada sam je zamolila da junioru skrene pažnju jer moje pantalone nisu otirač.

Elem, dovukoh se nekako u biblioteku i skuvah si kafu. Još nisam ni upalila kompjutere, kad eto ti revnosnog omladinca u potrazi za knjigama.

Omladinac: Treba mi Komentar zakona bla bla bla bla i Vodič kroz bla bla bla bla bla.

Bibliotekarka: Dobro jutro.

Omladinac: Molim?

Biblitekarka: Kažem, imate li signature?

Omladinac: Ne, al znam za Komentar da je u pitanju je bela knjiga, sa glatkim koricama.

Bibliotekarka: Bela? Sa glatkim koricama?

Omladinac: Da, da. I ima plava slova.

Bibliotekarka uzima i pretražuje cobiss. A da, verovatno je trebalo da vam napomenem da svi studenti tog fakulteta prolaze kroz obuku korišćenja pretrage u cobiss sistemu al valjda računa čovek da školarina od 1200 evra podrazumeva i to da drugi obavljaju sve njegove poslove.

No nakon omladinca usledilo je zatišje koje sam provela čitajući i pretražujući magacin. Nisam bila tamo od aprila, nedostajalo mi je da tumbam i rovarim. ❤

Iz magacina me je izvuklo zvonce, bilo je negde oko podneva. Za pultom je stajala crnokosa omladinka.

Omladinka: E izvini?

Bibliotekarka: Da?

Omladinka: Da nemaš slučajno punjač za mobilni?

Bibliotekarka: E čekaj da proverim, e nemam.

 Omladinka: E šteta.

Evo ne znam, jesam ja neki magnet za budale?

Izašla sam u 14h i sela u Hleb i kifle da popijem čaj. Sasvim neplanirano pojela sam i pužića sa suvim grožđem. Bio je grozan i lepljiv i ulepila sam esej koji sam čitala. Eto šta mi se dešava kad neplanirano jedem.

Oko 15h krenula sam po Ivu, nadžak dete. Idemo u restoran da ručamo – Skroz dobra pekara kod Fontane ima deo sa kuvanom hranom. Inače Ivina mama je odlučila da danas kreči. Mislim, da dođe majstor da kreči. Soba je sva u nekoj ljubičastoj boji, toliko usko izgleda, strah me je da me zidovi ne poklope. Ali ako vas Iva pita, soba je savršena.

U 19h odvešću je na eengleski i sešću u Mek da pojedem sladoled. Jbg, nikad neću smršati.

Kada se konačno dovučem kući, doći će tačno vreme za večernju šetnju. Tih pola sata koliko kružim po kraju sa svojom đzukelicom, to mi je nekako najdraži deo dana. On čovek ide svojim poslom, ne priča ništa, ne žali se, ne treba mu ništa i ništa ne zamera. Kad dođemo kući, dobiće šaku smokija i biće srećan mali pas. 🐶

E onda ide spremanje za spavanje. Najbolji deo dana. Živeo onaj koji je izmislio krevet. 😴

Sutra opet sve ispočetka. Mirni dani beogradski. 💕