Brdo

Tražio sam umor tijela, prazninu uma, mir srca. Previše.¹

Jeste li ikad pomislili kako bi lepo bilo dići ruke od sveta i otići negde daleko od urbane sredine? Moram da priznam da ja jesam. Zapravo, vrlo često mi tako nešto padne na pamet. Poslednje dve nedelje uspavljujem se razmišljajuci kako bi mi super bilo, recimo, u nekom zabačenom seocetu, na Siciliji, na primer. Nemam pojma postoji li uopšte zabačeno mesto na Siciliji, ali zarad mog duševnog mira, recimo da ima. Imam tu jednu tako osrednju, ni malu ni veliku, kamenu kuću. I gajim masline i paradajz. Imam koze i psa. Nemam internet, nemam TV, nemam radio. Telefon imam, zbog veterinara. Trudim se da ga ne koristim. Daleko sam do sveta, daleko od nebeskog naroda i njegovog pametovanja. Daleko sam od radovanja zbog tuđe nesreć, daleko sam od glupih i zlonamernih tekstova. Uživam.

Pročitala sam nedavno roman Brdo, hrvatskog pisca Ivice Prtenjače. Nije baš ispunio sva moja (velika) očekivanja i imala sam nameru da podelim sa vama svoje utiske, ali sam se negde usput posvađala sa inspiracijom i batalila posao. Onda se desio Petak 13. i svi oni užasi u Parizu. I opet smo se, kao i u slučaju napada na redakciju časopisa Charlie Hebdo, podelili na one koji misle da se desio strašan zlocin i na one tako-im-i-treba neljude. Moj san o ostavljanju sveta za sobom sve više dobija na značaju i sve više razumem junaka pomenutog romana.

On je ostvario moj san. Spakovao je pinkle i otišao. Ne baš na Siciliju, otišao je na Jadran, al’ dođe mu na isto.

Dakle, imamo tog našeg junaka. Da parafraziram srbsku majku: nema on godine, nema ime ni prezime. O njemu zapravo znamo tek nekoliko stvari: radio je kao PR u jednoj izdavačkoj kući i u Muzeju savremene umetnosti, razveden je i živi u malom stanu preko puta Traumatološke bolnice. Već duže vreme oseća potrebu da se skloni od ljudi:

… Pamtim i kako sam prvi napuštao mikrofone, odlazio po cašu crnog vina i sklanjao se od ljudi, kako sam se sakrivao iza leđa ljudi mnogo viših od mene i zamicao iza mnogo širih od mene, kako sam u toj gužvi i žamoru koji bi nastao poslije otvaranja tražio pravo na malo svoje samoće.

Razvod i otkaz, dve stresne situacije koje čoveku najcešce menjaju život iz korena, on prihvata potpuno mirno, sa olakšanjem:

… Katarina je uskoro postala treće ime na mesinganoj ploči u Berislavićevoj 11, tamo je sad lijepo pisalo: Odvjetničko društvo Nedoklan, Drakulić i Mazur-Nedoklan, a ja sam kao da mi je netko skinuo oklop i ormu hodao cijelom dužinom Draškovićeve neobično mekim hodom, labavih ramena i zaigranih ruku, kako već hoda Čovjek koji je negdje ostavio svoj teret I sad lovi onu silu koja ga još uvijek nosi naprijed.

… Otkaz je donio dvije, za mene neprocjenjive činjenice: osjećaj slobode i smrt kurtoazije. Sad vidim da je to povezano i da se sve može svesti pod taj osjećaj slobode koji sam već bio zaboravio, ako sam ga ikad na ovako temeljit i dubok nacin i osjetio.

Vrlo brzo junak dobija novo radno mesto i čini se da se život polako vraća u ustaljenu rutinu. A onda jedne večeri, na Traumatološku dovoze povređene. Naš junak to gleda, prati kako iznose tela iz kola, vidi ih umotane u zavoje iz kojih se vide samo oči. Oči čije poglede oseća i koje će ga proganjati noćima Na radiju sluša o tragediji na Kornatima:

… Zgrčio sam se, ali nisam mogao prestati, ridao sam i jecao, plakao sam za njima, nad sudbinom, nad ravnodušnim bogom, nad vatrom I zgarištem.

Odlazi na more, ali ne kao obični turista. Prijavljuje se da letnje mesece provede na neimenovanom ostrvu, tačnije na brdu iznad ostrva. Još tacnije, u karauli odakle motriti na šumske požare.

Beži naš junak, beži od ljudi, ali ubrzo shvata da izolacija, naravno, nije potpuna. Tu su, pre svih, meštani ostrvca sa kojima mora biti u kontaktu. Zatim su tu turisti koje sreće u svojim obilascima. I tu su životinje, magarac Viskonti i kuja Ciba. I shvata da beg nije moguć, ali i da beg od ljudi i interakcije sa njima nije ono što je njemu potrebno. Prepliću se sećanja sa sadašnjim trenucima, poglavlja su kratka, nekad povezana, nekad stoje samostalno ali baš takva pružaju savršen uvid u prave razloge junakovih odluka i njegova prava osećanja.
Svoju odluku da ode, protagonista ove priče donosi polazeći od ideje da je problem u ljudima koji su svet u kome on živi ustrojili tako da u njemu nema mesta za one koji misle drugačije. On nije mizantrop, mislim da bi valjalo to naglasiti, niti je neki pobunjenik pun besa koji donosi radiklanu odluku da se skloni i osami. Naprotiv, sve njegove odluke su promišljene i kako se priča bude razvijala, postaće jasno da ono od čega on beži ipak nije ljudski rod, vec sistem, poredak u kome se našao. Kako godine prolaze, naš junak svet u kom živi(mo) doživljava kao jedno sebično mesto, a takav svet nije za njega, nije ono gde on može da se ostvari. Svet u kome je živeo i radio postao je previše veštački, previše besmislen da bi bio njegov deo. I otuda potreba da se skloni iz urbane sredine baš u prirodu, što bi bio pokušaj vracanja onom iskonskom čovekovom staništu. On je vrlo svestan svog položaja u svetu kakav je današnji i jasno mu je da sam ne može promeniti sistem. Ali isto tako obija da se povinuje tom sistemu i pokušava ga prilagoditi sebi, odnosno pokušava da ga uredi tako da se on može osećati ispunjeno i zadovoljno. Negde usput shvata da je odluka da čuva to ostrvo negde i prilika da isceli i sačuva sebe. Čudno, je l’ da? Cela je priča je paradoksalna i puna kontradiktornosti, svaka odluka protivreči onoj pre i onoj koja sledi, pa se tako čitalac i ne čudi kada dođe do ključnog pitanja a to je: da li treba pobeći od ljudi da bi im se približio?

Ta karaula, uzidana u vrhu tog brda, ona deluje dovoljno izolovano od ostrvljana i njihovih gostiju, a opet je tako blizu. Jer naš junak ima Oko, durbin kojim nadgleda prirodu ostrva, a, pokazaće se, i sve što se po njemu kreće, živi, umire. Ta čudna spoznaja da učestvuje u životima znanih i neznanih, za našeg je junaka krajnje uznemirujuća. Najpre jerdolazi kao potvrda da je ljudski rod sve nerazumniji. On se trudi da shvati kako je moguće da su ljudi tako surovi jedni prema drugima, još suroviji prema svetu u kome žive i bez kog ne bi mogli da prežive i zašto su najsuroviji prema sebi. Ta razmišljanja, ti pokušaji da sam sebi razjasni mehanizme življenja ljudskog roda, probudiće u našem junaku niz filozofskih misli, a čitaocima će, osim skrivenog upozororenja da spuštaju roletne u svojim stanovima, pružiti novu sliku našeg junaka. Svaki dan koji provede na toj karauli, od glavnog junaka ce stvoriti gotovo sveto biće: on će, i  sam to priznaje, u više situacija delovati gotovo kao sam Hrist; najpre su tu simbolične slike junaka koji deli hleb turistima koje sreće, tu je neosporna veza sa nebom i crkvom koja se nalazi u blizini. Junak je u mogucnosti da sve vidi i sve zna, a konačnu potvrdu da ga je zaduženje koje obavlja približilo ulozi Boga dobijamo u sceni kada bude primoran da odlučuje o životu i smrti jednog živog bića (što je ujedino i jedna od najlepših i najdirljivijih scena, ne samo u ovoj knjizi, vec sasvim sigurno u celom mom čitalačkom životu).

No sve ima svoj kraj, pa i služba na karauli. On i Ciba kreću nazad za Zagreb. Zašto? To me baš kopka. Da li je dobio šta je hteo? Da li je izlečen? Da li je dovoljno shvatio ljudski rod da može da prihvati svoj život u savremenom društvu? Hoće li nastaviti gde je stao? Može li covek posle takvih iskustava uopšte da nastavi gde je stao? Pojma nemam.
Ono što znam jeste da ćete se sjajno provesti na Brdu.

Topli savet: neka vam olovka bude blizu. Neke mislim gospodina Prtenjače želećete da uvek imate kraj sebe.

… Da legnem kad mi se to hoće, da ustanem kad mi se kaže da to učinim? Da trčim jer to mogu, da nahranim ljude, da ih prezrem i otjeram, da ih opet nahranim, da im zaprijetim, da se nad njima zgadim? Pa da ih opet nahranim i napojim, da ih čuvam od njih samih, na kraju da sačekam taj slučaj i tu svoju smokvu koja će mi reći da ustanem i krenem.

Ja sam vladar svog života.

Nikad dosad, a znam da nikad poslije neću imati taj osjećaj, kao što ga imam sad, dok ležim kraj smrdljive lokve, uz dvije vreće smeća i čekam da me gravitacija jedne smokve pokrene.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


¹Citati su preuzeti iz sledećeg izdanja: Brdo, Ivica Prtenjača, VBZ, Zagreb, 2014.

 

Advertisements

9 thoughts on “Brdo

  1. Nisam čitala Brdo. Ne bih zbog ovih napada, koji su po medijima, otišla u izolaciju.
    Nemam dojam da je danas svijet gori nego prije. Mislim da smo danas informatički povezani toliko, da svako sranje čeka da nam se servira. Osim toga, toliko dobrih vijesti ima, no one, kao Nada na dnu Pondorine kutije, nisu toliko glasne i probitačne i ne izbore se za sebe i ostaju pokrivene..
    Razmišljam o povlačenju u položaj s više mira, unutarnjeg i vanjskog. Ne mislim da bi izolacija bila rješenje. Ja previše volim ovaj svijet, da bih odustala od sebe i njega. Osim toga, nekad mi baš ljudi dođu kao lijek. Mislim da je izolacija ona druga krajnost, nasuprot stalnoj izloženosti informacijama i stalnoj dostupnosti svima. Ali između toga i života na otoku postoji ogromno zlatno područje, tamo gdje mi postavljamo uvjete i nalazimo ono što nam paše.

    Ovu zadaćnicu sam napisala jer čitam blgove u dva u noći, umjesto da idem leći 🙂

    Liked by 1 person

    • Aaaw, pisanje umesto spavanja. ❤
      Elem, mi su napadi došli kao šlag na tortu, što bi se reklo. I taman kad pomislim da je izolacija ekstremna, desi se nešto tako i ja se opet vratim na svoju ideju o bekstvu. Ali da, verovatno ni ne bih uspela to da izvedem. U nekom trenutku bi mi zafalila bar trač partija sa drugaricama, a svi znamo kako lekovite one znaju da budu. 🙂

      Like

  2. Uh da budem iskrena, razmisljala sam o povlacenju negde van ovog brloga gde se trenutno nalazimo vise puta. Ali prvo ono sto pomislim jeste da ako svi dignemo ruke nikad se nista nece promeniti… Knjiga zvuci odlicno, i ima odmah danas da je kupim, jer ono sto mozes danas ne ostavljaj za sutra 😉

    Liked by 1 person

  3. Da, i ja ponekad poželim da pobegnem od svega i svih… (čak iako ne živim u gunguli već u malom mestu, veruj mi da je ako ne ista, jako slična situacija) . I tako isto ponekad zamišljam neku finu brvnaru u prirodi, gde ću naći sebe i shvatiti sve i videti kako dalje…
    A takođe se prepoznajem u toj kontradiktornosti koju spominješ, ponekad idem iz krajnosti da pobegnem u izolaciji do druge krajnosti – da ostanem i borim se na neki način koji je meni blizak da nekako promenim stanje stvari u društvu.
    Knjigu nisam čitala, ali su me tvoji utisci toliko zaintrigirali da ću morati što pre. 🙂

    Liked by 1 person

    • Savremeni čovek i njegove dileme. 🙂 Možda je poenta naći neko mestašce u prirodi, gde bismo po potrebi mogli da se osamimo preko vikenda, makar. I tako u krug, red osame, red ”urbanog života”. Biće da je i u ovakvim slučajevima bitno naći balans! 🙂

      Like

  4. Nekako sam preskočila ovaj post. O_o
    Ja nikada ne bih išla u takvu krajnost da odem negde gde nema interneta 😛 ali bih se, evo, istog trenutka spakovala i otišla u neko seoce u Grčkoj (može i tvoja Sicilija, ali mora da bude na moru) i živela bih tamo 120 godina kao kornjača.
    Teško je čoveku da se potpuno osami i mislim da gradska vreva i gužva ne isključuju osamu – naprotiv, kao da što nas je više na metru kvadratnom, to smo više stranci.

    Like

    • Uuuu, Grčka je odlična ideja, uzeću je u razmatranje. 🙂 Koja je to ironija, što više napredujemo, to se više udaljavamo. Slušalice na uši i isključi se čovek skroz – samo mislim da nekad nekim ljudima treba više od toga. Jedino valja naći neku meru, jer ekstremna rešenja retko proizvedu srećan kraj.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s