Lično i (pomalo) patetično

Achtung!!! Achtung!!!

Tekst koji sledi nema nikakve veze sa knjigama. Pun je patetike i tiče se mog trenutnog emotivnog stanja. Niste u obavezi da čitate dalje, ali ako se ipak odlučite na taj korak, činite to na spostvenu odgovornost. 🙂

Za one koji me ne poznaju lično, evo jedne informacije: imam sedam godina mlađu sestru.
Znaam, sedam godina, koja razlika?! A svi misle da je ona starija. 😀 I da, mnogi su mislili da su moji roditelji blesavi jer su se u jeku najveće krize na našim prostorima odlučili na drugo dete.
Ali eto, hteli su da mi ispune želju, dosadilo mi je da budem jedinica.
Zapravo, ja sam htela nekoga da vučem za kosu kao što je Igor vukao svoju mlađu sestru, a moju drugaricu, Irinu.

Bilo kako bilo, ja sam 3. maja 1992. godine postala starija sestra. Htela sam da se beba zove Ivana, Maja, Milica, Arijel (da, gledala sam Malu sirenu), ali je ipak prevagnula želja mog oca da se mala zove Ljubica. Beba je bila iznenađujuće teška, sećam se kad mi je mama u ruke stavila onaj jastuk u kome su je izneli iz porodilišta. Nisam to baš očekivala. Bila je sva crvena. I nekako smežurana. Imala je plavu kosu. I bila je najlepša beba koju sam ikad videla.
Nisam se odvajala od njenog kreveca, jedva da sam jela. Intervenisale su baba i porodična prijateljica: prvo me Ljilja odvela na Avalu, onda me baba odvukla u Sombor. Sećam se da sam prišla krevecu i rekla:

Bubili, nemoj mnogo da plačeš, kakva nam je blesava mama, baciće te u kontejner.

Biće da nije mnogo plakala. 🙂

E onda je prohodala i naučila da kaže Neću. Šta god da je pitate, ona bi rekla: neću. I mnogo je bila razmažena (kriva sam). I stalno se motala oko mene, nisam imala ni pet minuta mira, a kosa joj još nije bila dovoljno duga da mogu ljudski da je povučem kao što sam i planirala pre njenog rođenja.
U petoj godini, moja sestra je otkrila makaze i shvatila da želi da bude frizerka. Ili pevačica, ali više frizerka. Prvo je učila na mojim lutkama. A onda i na sebi.
Selo dete ispod trpezarijskog stola dok smo mama i ja bile u Kragujevcu, a tata gledao TV. I dok je čovek skontao da to što je mala mirna znači da pravi neko sranje (pardonirajte na izrazu), Ljubine šiške su vec bile odsečne.
Sutradan joj je majka kupila kačket, a baba ju je prozvala Tifusarka.

Jedno vreme, kada bi nas videli napolju, ljudi bi govorili: evo su Slavkica i privezak. Svaki dan po ceo dan, ja sam bila sa svojom sestrom. Bukvalno. Morala sam da molim, kumim i preklinjem da bar jedan dan izađem sama napolje.
Smučila mi se cinjenica da imam mlađu sestru. Ljubica je to rešila sama: samo je jedan dan došla sama kuci i rekla da više neće da se druži sa mojim drugaricama, dosadne su i samo sede. I napravila je svoju malu bandu, skupljala je pse lutalice po kraju, svađala se sa komšilukom zbog hranjenja pasa i puštanja istih u zgradu kada je nevreme. Ima ta pričica kada ju je pas po imenu Boki ujeo za ruku. Otišle su ona i mama kod lekara, primila je sve što je trebalo, ušili su joj ranu i sve je bilo ok. Posle dva dana, došla je kući sa krvavom rukom, onom što je bila zdrava kad je izašla napolje i mama, već onako u panici, je ispituje šta se desilo, a moja sestra bez opušteno seda za sto i kaže:

Pa Boki me bre opet ujeo, al nema veze, nemoj da se plašiš, pa već su me pelcovali, ovo možeš i ti da mi ispereš pa da idem napolje.

Mama je bila na korak od toga da se reši i nje i Bokija. 🙂

Ljubicu škola je nije preterano zanimala. Volela je da ide zbog drugara, ali učenje je za nju bilo gubljenje vremena. Jedna od mnogih porodičnih anegdota iz perioda njenih prvih školskih dana, vezana je za ucenje pesmice o zeki koji se sprema za zimu. Nakon što smo celu subotu proveli učeći pesmicu, mama, već iznervirana, pita:

Kako je moguće da jednom cuješ pesmu sa TV-a i zapamtiš je odmah, a ovo ne možeš da zapamtiš a ceo dan uciš?

Ljubica kao iz topa odgovara: Mamice, pa nisam ja kriva što pesme u Bukvaru nemaju muziku, meni je potreban i ritam.

Ipak, došla je do kraja osnovne i postavilo se pitanje koju ce srednju školu da upiše. Za nju je postojao samo jedan izbor: frizeraj.
Za druge opcije nije htela ni da cuje, ona ce biti frizerka i kraj. Na spisak želja stavila je samo Školu za negu lepote.
I upisala je u prvom krugu.
Mama sa njom nije razgovarala celo prvo polugodište, jer je moja sestra prvo dete u široj i užoj familiji koje je upisalo trogodišnju školu.
Dete koje nikako nije moglo da zapamti pesmicu o zeki koji se sprema za zimu, srednju školu je završila kao najbolji đak u razredu i kao jedna od troje najboljih u generaciji.
Jedan salon, drugi salon, treci salon. Od čišcenja i slaganja peškira, do pranja, farbanja, feniranja. Nikad joj ništa nije bilo teško.
Ona je taj tip: ide, gura, pomera. Ako je nezadovoljna, pažljivo sagleda u čemu je problem. Direktno pita, rešava problem. Ako ne može da ga reši, onda ode dalje.
Vodi se parolom da nije sve u novcu i da joj je najvažnije da radi u zdravom okruženju.

Pre nešto više od godinu dana, potegla sam pitanje odlaska iz zemlje. Uvek to radim, spomenem i čekam nju da odreaguje. Jer, kod nas je tako: ja promišljam, ona dela.
Ja i dalje promišljam, ona je pre tri dana otišla u Abu Dabi.
U roku od mesec dana: drugarica joj je ponudila posao, kratko je vagala šta dobija a šta ostavlja, onda jurnjava oko papira i pakovanje, i evo je, danas joj je drugi dan na poslu.
Prvi let avionom protekao je super, zahvaljujući divnim ljudima iz Hrvatske sa kojima je sedela. Kaže da su je na kraju ipak naterali da sedne prored prozora i fotografiše grad. Kaže da je vruće. I da je hrana dobra, kaže otkrila je koliko je humus ukusan i samo to jede. Ono malo grada što je videla, liči joj na Novi Beograd. Sve je, kaže, u blokovima, i glamurozno je samo u prvom trenutku. Salon u kome radi je lep. Filipinke i Egipćanke koje rade manikir i pedikir ne mogu da izgovore njeno ime, pa su je prozvale Lita (dragi roditelji, da li sad vidite potecijal koji ime Arijel nosi?!). Ima dosta posla i juče je dobila prvi bakšiš – 15 dirhama, što je nešto više od 3,5 e. I konačno priča engleski bez straha da će joj se iko smejati, jer Filipinke tek ne znaju engleski. Ona mušterijama na arapskom govori Doviđenja, oni njoj na srpskom odgovaraju Hvala, vidimo se. Oduševljena je.
Kaže da nosi našu sliku u džepu i da ne može više da nas zove jer joj posle bude mnogo teško.

I eto, nisam plakala na aerodromu, nisam plakala ni juče, a bogami ni danas. I svi me zovu da pitaju kako sam, jesam li tužna i da li bih na kafu.
I ja svima kažem da nisam tužna, jer je otišla da joj bude bolje, da stekne iskustvo i vidi svet. I da mi donese kozmetiku iz Sephore jer je nevideno jeftina kad udare sniženja.
A zapravo samo mislim na to kad smo bile klinke i kako sam jedva čekala da se makne od mene. I srećna sam što je otišla, i nisam jer nemam na koga da viknem, niti kome da ostavim psa jer mene mrzi da se oblačim.

Jesam patetična, svaka mi čast. Ali imajte srca, trebao mi je neki izduvni ventil, ne umem da plačem kad treba. 🙂
Hvala na čitanju, uskoro se vraćamo normalnim aktivnostima. 🙂

Advertisements

16 thoughts on “Lično i (pomalo) patetično

  1. Divnoooo! Vidim sebe i moju Marinu u puno rečenica i razumem svaku emociju koja proizilazi iz njih. Hrabre ste obe i vidi se da se neizmerno volite. Pozdravi Ljubicu i poželi joj u naše ime puno uspeha i sreće.

    Cmok

    Liked by 1 person

  2. Obozavala sam malu sirenu! Ariel rules! A nema niceg lepseg nego biti starija sestra- doduse u mom slucaju braci 🙂 A posebno je rasterecujuce kad na divan nacin preneses svoje emocije i misli! U svakom slucaju uzivanje citati kao i uvek!!!

    Liked by 1 person

  3. Draga Slavka, bas sam se raznjezila citajuci ovaj emotivni post. Neka si se ti ispuhala, virujem da ti je tesko bez Ljubice, ali isto tako virujem da ona pocinje nesto veliko. I jos jedna super stvar (osim Sephore) – pa imas di ici zeno! 😀

    Liked by 1 person

  4. Volim te odavde do sunca i meseca 😊 obecavam ovako javno da cu izvoditi Djuru kad dodjem 😘🐶 Hvala ti sto postojis i nista ne bih uspela bez tebe. 😘😘 a sad dosta patetike😊 vrati se muzejima 😊😘

    Liked by 2 people

  5. Jao, sestrinski odnos ❤
    Želim Ljubici puno sreće, steći se iskustvo, vidjet će svijeta, ti možeš k njoj u jesen i rano proljeće, kad ne bude 47 C,
    Dok ne bude bolje doma, nek zarađuje kruh i gradi se na nekom drugom mjestu.
    Sretno i tebi, treba sad nać balans bez nje, jelda? 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s