Vreme & mesto tag

Ćao svima! 🙂
Sećate me se?
Majke mi moje, htela sam da pišem o tome kako sam se divno provela na moru, gde sam sve bila, šta sam jela i videla. Nisam mogla, jer me post-travel blues ubija i bez razmišljanja o Crnoj Gori i avanturama kojima je ovo leto bilo obeleženo.
Htela sam da vam napišem i nekoliko reči o sjajnim knjigama koje su mi ulepšale odmor (onaj pre mora, ali i onaj na moru), ali avaj! Prvo su mi došli rođaci iz Francuske, te je moje vreme bilo podređeno njima. E a onda je moj mali kompjuter doživeo kliničku smrt, pozdrav za Windows 10.
Sad kada sam ispratila rođake i kada je komša Velja vratio Fudžija sa onoga svijeta, odlučih da iščitam sve što sam propustila tokom avgusta meseca i da konačno napišem i nešto što nije vezano za Filfak i Andrića.
No, biće da mi je inspiracija ostala na Luštici. Dok se ne vrati, a nadam se da će to biti ubrzo, evo jedne zanimljive stvarčice nazvane Time and Place tag.
Originalni tag nađoh, još pre letovanja, na Youtube kanalu omladinke Jan Campbell (klik). Poenta je odabrati deset naslova koje koje možete povezati sa određenim vremenom i/ili mestom kada ste ih čitali. Meni je to uvek bilo tako fascinantno: povezivati sećanja sa muzikom, knjigama, mirisima. I onda, naravno, morala sam i ja da nađem deset naslova koje bude najintenzivnija sećanja.

• Pet prijatelja, Enid Blyton 

Prvi razred osnovne, zimski raspust. Mama ima grip i kaže da joj se čita neka dobra ljubavna knjiga, ja idem u biblioteku i dok bibliotekarka traži mami ljubić, ja nalazim Pet prijatelja na otoku sa blagom.

– Šta je otok? – pitam.

Bibliotekarka kaže ostrvo. Prvo poglavlje čitam na putu do kuće, zastajkujem da bih okrenula stranicu, prsti su mi se smrzli. Ulazim u kuću sa pitanjem šta je rajčica. Svake subote išla bih po novu avanturu, uskoro sam zarazila Mariju, Sašku i Ivanu M. Igranje u Krugu je dobilo nov nivo.

• Orlovi rano lete, Branko Ćopić

Mlađi razredi, letnji raspust. Moj stric se razveo od moje strine, prodaje stan i seli se u manji, odlučuje da baci sve što mu ne treba. Moj tata odlučuje da spasi knjige moje braće i donosi ih u naš stan. Među njima je i knjiga Orlovi rano lete. Tata i ja smo gledali film, njemu se dopao, meni nije. Mama me podseća da treba da pročitam knjigu po svom izboru, tako je rekla učiteljica. Izbor pada na Orlove. Sedim na drvetu na Dunavskom keju, moji peku roštilj, sestra i deda igraju fubal. Ništa nema da te brine, od ovoga pacov gine, smejem se naglas. Mama mi donosi sok i pljeskavicu, ne moram da silazim. Život je lep.

• Mobi Dik, Herman Melvil

Baba i ja putujemo u Sombor. Knjiga je dedina, protiv moje volje mi je tutnuo u ranac, da mi se nađe. Dosadno mi je u Somboru. Ne daju mi sama da šetam gradom, a meni je već 15 godina! Moja baba po ceo dan priča sa svojom sestrom Ljubicom i njenim mužem, teča Jožikom. Pričaju neke čudne i stvarno ružne priče, baš onako da ti bude neprijatno kad slušaš. Verovatno misle da ne slušam, ha!. Setim se Mobi Dika u rancu i odlazim u baštu. Da li je to ona ista knjiga o kojoj su Molder i Skali pričali? Mora biti, nema dva Mobi Dika na svetu. Ispod oraha je neudobno, ali je mirno i tiho. Zovite me Ismail – ček, ako ti to nije pravo ime, da li je i priča lažna? Da vidimo. Poglavlje za poglavljem. Sutradan me puštaju samu da obiđem grad, u nekom hladu blizu Gradske kuće sednem da vidim šta radi kapetan Ahab. Teča Jožika me dovodi kući i popijem pridiku jer sam poprilično zakasnila kući i sledi kazna: nema više samostalnih izlazaka. Knjigu dovršavam ispod oraha (teča Jožika donosi jastuke).

• Rani jadi, Danilo Kiš

Upisala sam gimnaziju. Mama insistira da lektiru pročitam pre polaska u školu, ali meni ne pada na pamet da propustim kupanje na bazenu zbog lektire:

– Čitaću kad se vratim.

– Ponesi sa sobom.

– Ko još čita na bazenu?!?!?

– Budi ti prva.

– Svi će mi se smejati!!!

Ipak nosim Kiša, radi mira u kući. Na bazenu nam prilaze super cool dečaci iz Solunske, moje drugarice slave uspeh, konačno su im blizu. Dečak iz Solunske koji mene interesuje nije tu. Ostajem na igralištu za mini golf. Vadim sednvič i vidim knjigu. Što su jadi rani? Pomeram se u hlad, na kratko, samo da vidim o čemu se radi. Marija se vraća iz vode: ajde, ajde brzo, došao ti je Anđelković! Koga briga, Andreas Sam je stigao pre njega.

• Ariel, Sylvia Plath

Druga godina gimazije sam i shvatam da mi ne prijaju gimnazijski dani. Svi su tako lepi i tako srećni, mislim da ih pomalo mrzim. Muči me fizika, koliko god da učim nije dovoljno za dvojku. Mrzim i fiziku. Dedina smrt znači da smo sestra i ja konačno dobile svoju sobu. Ne znam da li je ok da se radujem činjenici da više neću spavati iza ormana. Novo polugodište i nova profesorka srpskog. Hoće da nas upozna, pita nas šta smo poslednje pročitali. Mene pita da li volim poeziju. Kažem da je prezirem, dodajem da trenutno prezirem ceo svet. Sledećeg časa mi donosi zbirku pesama Silvije Plat. Čitam u busu do kuće. Jedna pesma, jedna stanica. Odavno sam propustila onu na kojoj je trebalo da izađem. Kontorlor me zatiče uplakanu i ne naplaćuje mi kartu. Kod kuće je prevruće, sedimo u majicama kratkih rukava, došla je teta Mira i donela uštipke. Pričam o svom čudnom iskustvu sa poezijom. Niko ne zna ko je Silvija Plat, svi se pitaju jesam li popravila fiziku. Nisam, pašću na popravni.

• Harry Potter and the Order of the Phoenix, J.K. Rowling

Idemo same na more, moje dve najbolje drugarice i ja. Spakovala sam bukvalno svu garderobu, sve cd-e i mini liniju koju sam dobila za rođendan. Krećemo u 20h. Tamara zove, priča i neobavezno kaže: Eeee, Micki doneli iz Amerike novu knjigu onog Potera. Vrisnem: paaaaa pitaj da je ponesem na more, pliz pliz.

– E znaš kolika je knjiga?!

– Nije važno, pliz pliz.

Nosimo i Potera na more. Vozač gleda naš prtljag, krsti se. Vidi mene sa knjižurinom, Tamaru sa lap topom i Maru sa abažurom za lampu. Deluje kao da će da kaže I’m too old for this shit. Obećavam sebi da neću čitati u busu. Uspela sam da izdržim dok nismo izašle iz Beograda. Smenjuju se mesta u Srbiji sa događajima iz Hogovordsa. Ne izlazim na pauze, previše toga se dešava da bih izlazila na glupe pauze. Jedino što me odvuklo od čitanja bio je Marin uzvik: Kavkić, vidi more! Kada smo stigle u Kotor, Tamarin teča pita jesmo li šta ostavile u Bg. Prva tri dana patila sam od stomačnog virusa, magično sam ozdravila kada sam dovršila knjigu.

• Beli oleander, Janet Fitch 

Baba Ljubica je poslala sestri i meni po hiljadu dinara. Ja sam već punoletna i neću svoj novac da dam roditeljima. Odjednom mi sve treba, svrbe me novci. Kupujem torbu u indian shop-u. Šetam Knezom i vidim u izlogu knjigu Beli oleander. Sećam se da sam na moru čitala o toj knjizi u magazinu Joy. Fali mi 150 dinara, pa načinjem i sestrinu hiljadarku. Njoj ne smeta, samo da odemo u Mek već jednom. Počinjem da čitam iste večeri. Astrid i Ingird u knjizi, moja mama i ja u pravom životu. Zatvarm knjigu pa razmišljam: ko greši, mama ili ja? Moja mama nije Ingrid, a opet ne mogu da je ne zamišljam dok čitam. Toliko je vruće da ne mogu da spavam. Miriše Dunav. Čujem kako pričaju o selidbi. Ponovo otvaram knjigu, evo i Astrid se seli.

• Istorija sveta u 10½ poglavlja, Julian Barnes 

Krenula sam na pripreme za Pravni, jer Pravni je sigurica. Subota je. Tek smo se vratili sa maturske ekskurzije i propustila sam prve časove priprema. Da bih se ohrabrila pred ulazak u novi razred, sa sobom sa ponela roman koji mi je bibliotekarka preporučila. Ooo fuck, nije roman. Priče su. Prva je o Potopu. Sjajno, samo mi to još fali. Dok se gegam do Prve beogradske gde su pripreme, shvatam da je pisac genije. Poranila sam i sedim na stepenicama u Prvoj, kao da znam koga čekam i u kojoj učionici treba da budem. Barnes me dovodi do suza, hodnik se puni ljudima, ja se smejem kao ludača. Neki lik mi prilazi i pita šta čekam.

– Srpski, kooood Dragane, Danice…

– Danijele? pita on.

– E kod nje!

– Ajde sa mnom, ja sam Dejan, predajem istoriju.

Ne mogu da skinem osmeh sa lica. Barnes me je naterao da upoznajem ljude nasmejana, biće da je strah ostao na stepenicama.

• Gospođica, Ivo Andrić

Raskrstila sam sa Pravnim. Bar u svojoj glavi. Iz nekog razloga sam još uvek upisana iako me za taj faks vežu samo ljudi. Deca sa Pravnog se okupljaju jednom nedeljno. Uglavnom izbegavam susrete, ovaj put nisam. Rastajemo se vrlo brzo ali nas dvoje nastaljamo šetnju. Iz nekog razloga pričamo o Andriću. Kažem da volim Prokletu avliju i da nikad nisam dovršila Na Drini ćuprija. Pita jesam li čitala Gospođicu.

– Onu što krpi čarape? Nisam do kraja, što?

– Ajd pročitaj pa da pričamo o njoj kad se vratim sa mora.

Ma samo ti poruči, pomislim.

Tetka nas zove u Novi Sad, kaže vreme je za ekskurziju. Ipak uzimam Gospođicu i nosim je u Novi Sad. Čitam uveče, na terasi koja gleda na Dunavski park. Kraj je jula i (opet) miriše Dunav. Ujutru smo na Štrandu, tetka, takođe pravnica, ne pita ništa o faksu, zna da se mučim. Vidi šta čitam i kaže da je zbog Proklete avlije zavolela Andrića, onda joj je Travnička hronika ubila tu ljubav. Gospođicu nije čitala. Dok mi jedemo mekike, Rajka stiže u Beograd. Plivam i mislim o tome kako je kad odlučiš da živiš sam. Uveče idemo kod rođake koja je odlučila da se ne udaje nego da živi kako ona ‘oće. Ima ogroman stan i finu biblioteku, vidim Andrićeva sabrana dela. Čitala je Gospođicu, ali ona ne liči na Rajku, kaže da joj je to najgora Andrićeva stvar. Smejemo se kao blesave. Ispovedam se ženi koju prvi put u životu vidim. To veče sanjam da idem da slušam sestrin ispit iz Porodičnog prava, ali mi njena profesorka ne dozvoljava da uđem jer sam student Filološkog. Ujutru sam sama u stanu, dovršavam Gospođicu. Nisam načisto da li mi se sviđa ili ne, niti da li generalno volim Andrića. Na putu za Beograd, tetka javlja da sam zaboravila knjigu i dezodorans u sobi. I još kaže da je red da porodica dobije i jednu filološkinju, malo je bez veze da su sve žene u porodici pravnice.

• Hodočašće Arsenija Njegovana, Borislav Pekić 

Zaista mi se dopada knjiga, ali mrljavim. Iz nekogo razloga mi se ne čita ništa, naročito ne ono što je vezano za faks. A Pekića ćemo raditi na vežbama iz XX veka, to jest trebalo bi da radimo. Ostalo mi je još jako malo do kraja, možda nekih tridesetak stranica. Treba da vratim knjigu, više ne mogu da produžavam. Lepo je vreme pa šetam Kosančićem kao i Arsenije. Baš volim Kosančićev venac. Slušalice na ušima, nogu pred nogu, fotkam zgrade, malo, malo pa proklizam po kaldrmi. Mislim kako sam iz čista mira počela da se zanimam za arhitekturu mada znam da nije baš iz čista mira. Mislim kako nemam više samo svoje mesto u gradu, svako sam uspela da zatrujem tim nekim emocijama. Što je baš bez veze jer svako treba da ima jedno samo svoje mesto u gradu. Kratka pauza u razmišljanju dok se smenjuju pesme na telefonu, a onda čujem: Der Hölle Rache kocht in meinem Herzen. Ima smisla. Sedam na vrh stepenica koje se spuštaju od Kosančića ka Karađorđevoj. Završavam Hodočašće. Sve je onako kako treba da bude.

Prestala sam da se trudim da bude sažeta.
Po starom dobrom običaju, neću tagovati nikoga, ali se nadam da će bar neka dobra duša preuzeti tag. Pliiiiiiz! 🙂