Baš ti, baš tu

Pre gotovo dva meseca, počela sam da pišem tekst o poslednjoj knjizi Mišela Uelbeka, Pokoravanje (Michel Houellebecq – Soumission) i nikako da ga završim. Stalno nešto menjam, stalno nešto dodajem i oduzimam, ali nikako da dođem do one prave verzije koja neće sadržati takozvane spojlere, a koja će uspeti da predstavi knjigu na pravi način. I danas sam se baktala oko toga gotovo ceo dan, a onda sam se iznervirala i odlučila da spremam sobu. Ipak, spremila sam samo svoj radni sto (što nije mala stvar, to mogu da potvrde oni koji me poznaju), a evo i šta je prekinulo dalje napredovanje u poslu.

U nekim od ranijih postova bilo je reči o mojoj ljubavi prema citatima. Ona ne jenjava, već poprima nove oblike pa je citate moguće pronaći u mom novčaniku, pernici, neseseru, pasošu i ostalim zgodnim i manje zgodnim mestima. I upravo sam danas naletela na jedan i to u kutijici sa minđušama koja se našla među stvarima na mom pisaćem stolu. Reč je o nekoliko rečenica iz jedne od priča Mirande Džulaj (Miranda July), objavljenih u zbirci Baš ti, baš tu (naslov originala: No one belongs here more than you):

Imaš li sumnje vezane za život? Nisi siguran da je vredan sve te muke? Pogledaj u nebo: ono je tu za tebe. Pogledaj u svako lice prolaznika na ulici: ta lica su tu za tebe. I ta ulica, i zemlja ispod ulice, i vatrena lopta ispod zemlje: sve te stvari su tu za tebe. Za tebe isto koliko i za sve druge. Seti se ovoga kad se ujutru probudiš i misliš kako nemaš ništa. Ustani i okreni se ka istoku. A sada se zahvali nebu i svetlosti unutar svakog bića pod nebeskim svodom. U redu je što nisi siguran. Ali budi zahvalan, zahvalan, zahvalan.¹

E sad, odmah moram da kažem da ja ne podnosim zbirke priča. Kako godine idu, naučila sam da ih poštujem jer čvrsto verujem da je teže napisati kratku priču nego roman ali ako mogu da biram, uvek ću se radije opredeliti za roman nego za zbirku priča. I zbirku o kojoj će danas biti reči uzela sam greškom. Desilo se, naime, da sam o knjizi saznala iz nekog modnog časopisa, gde je navedeno svega nekoliko rečenica o sadržaju. Nigde ni reči o formi, pa sam ja upisala naslov u svoj mali plavi AAA Cosmopolitan tefter. Kada sam videla knjigu u Gradskoj biblioteci, zgrabila sam je odmah, nisam je ni prelistala dok nisam došla kući. Onda sam se malo razočarala, čak i dvoumila da li uopšte da započinjem čitanje. Pročitam prvu rečenicu prve priče pod nazivom Zajednički trem:

Ipak se računa, iako se dogodilo kad je bio u nesvesnom stanju.

DING, DING, DING!

Možda ja imam prljavu maštu, ali meni je ova rečenica bila sasvim dovoljna da stvori milion asocijacija i prosto sam morala da vidim kako će sve to da se završi. A završilo se gore pomenutim citatom. Kraj je opet delovao toliko terapeutski da sam morala da nastavim, čisto da vidim šta još može da se nađe tu. To je bilo pre dve, tri godine i od tada sam se ovoj zbirci vraćala kad god mi se za to pružila prilika.

Zbirku Baš ti, baš tu čini šesnaest priča. Fino su napisane, neverovatno su ljupke, čak i kada se u njima pripoveda o tužnim stvarima, o samoći i usamljenosti, o smrti. Takođe su i relativno perverzne i uznemirujuće (npr. otac prenosi na ćerku svoje znanje o tome kako prstima zadovoljiti ženu). Čini se da iz priče u priču autorka pokušava da izgradi jedan oblik kolektivne svesti, uz čiju pomoć čitalac junake treba da sagleda kao ljudska bića ili bar da shvati njihovu vrlo aktivnu i nepredvidivu imaginaciju tako da svaka eventualna osuda bude izbegnuta. Osnovne postavke svake priče su uvek jasno date, ali taman kad pomislite da možete da naslutite kraj, dođe do neke čudnovate promene i priča krene u skroz drugom pravcu. I to je ono što je najzanimljivije: bez obzira koliko vas dobro uvuče u svoju priču, nikad ne možete da pretpostavite kako će se ona završiti. Sklona sam da verujem da je to zbog čestog smenjivanja fantazije i stvarnosti. Junaci su u jednom trenutku prikazani u stvarnom, a već u sledećoj rečenici klize u neke svoje svetove. Povratak u stvarni život nikad se ne dešava naglo, ali ipak ostavlja velike tragove u svesti svakog od opisanih junaka.

A junaci, e oni su prava poslastica ove knjige. Moje iskustvo sa kratkim pričama, uglavnom zasnovano na lektiri, govorilo je da priče jednostavno nisu dovoljno duge da čovek može u potpunosti da se saživi sa likom iz barem jedne priče. Ovde se desila skroz suprotna stvar. Stil pisanja Mirande Džulaj i neverovatna pažnja u karaterizaciji likova, doveli su do toga da osetim neverovatnu bliskost sa gotovo svim nosiocima radnje. Što opet ne znači da bih postupala kao i oni da se nekim slučajem nađem u situacijama koje su opisane, ali mogu da ih razumem, mogu da vidim odakle dolaze njihove emocije, ko i šta ih pokreće. Na kraju knjige imala sam osećaj takve bliskosti sa junacima da mi je delovalo kao da smo stari znanci.

Iako po svakom osnovu različiti, junaci ove zbirke ipak imaju dodirnih tačaka. Svi do jednog dele osećaj nepripadanja društvu u kojem žive, svi su na neki način autsajderi. Svi do jednog su pokušali da pronađu bilo kakvo uporište u životu i svi su se u toj potrazi izgubili. I svi do jednog provode svoje dane neprestano prelazeći onu granicu stvarnosti i fantazije koju sam već pomenula. U prvom trenutku, onako na prvo čitanje, čini se da je život u sopstvenom svetu razlog zbog kojeg se junaci osećaju izopšteno. Zapravo je obrnuto: nemogućnost života u stvarnom trenutku prisiljava ih da traže neko bolje mesto. Onda kada bukvalna promena stanovanja nije mogća (a najčešće je to slučaj), junaci se odlučuju na beg u sopstvene fantazije. Ipak, u pojedinim pričama desi se da Miranda Džulaj svojim junacima dozvoli da pokušaju da promene svoje živote tako što će promeniti prostor u kojem borave. Slučajno ili ne, tek priče u kojima je ta dozvoljena promena najočiglednija vezane su za ženske likove.

Jedna od tih je i moja omiljena priča o ovoj zbirci Nešto čemu ne treba ništa. To je storija o dve tinejdžerke Gven i Pip, koje maštaju o tome da pobegnu iz predgrađa u veliki grad:

U idealnom svetu bile ismo siročad. Osećale smo se kao siročići i verovale da zaslužujemo sažaljenje rezervisano za siročad, ali smo, na svoju sramotu, ipak imale roditelje. Ja sam imala čak cela dva roditelja.

Devojke se druže od detinjstva i, iako su rasle u istom kraju, kao ličnosti su oblikovane u dva potpuno različita sveta:

Nikada me ne bi pustili da odem, nisam se sa njima ni pozdravila; spakovala sam malu torbu i ostavila poruku. Na putu ka Pipinoj kući unovčila sam svoje čekove dobijene za maturu. …

… Ona je imala sasvim suprotan problem: mama ju je puštala da ode. Njena mama je imala ogromne naduvene noge koje su bile simptom neke grozne bolesti i neprekidno je bila pod teškim dejstvom marihuane.

Izašavši iz predgrađa (sveta detinjstva) i prešavši u veliki grad (svet odraslih – ljudi koji ne zavise od drugih ljudi) devojkama se sada pruža mogućnost novog života. Polako njihovo prijateljstvo prerasta u vezu, koja se neslavno završava i u tom krahu vidimo Gven, inače naratorku i jedinku sa manjkom samopouzdanja, kako pobija sopstveni stav o ljudima koji ne zavise od drugih ljudi. No, život ide dalje, te se Gven sada nalazi u situaciji da sama mora da se brine o običnim stvarima poput plaćanja kirije, invaziji bubašvaba i kupovini namirnica. I sasvim iznenada, Gven se zapošljava u Mr. Peeps vidoetici za odrasle i više od toga. Više od toga jeste poseban deo lokala u kome devojke u posebnoj prostoriji izvode seksi šou uživo. Sa druge strane stakla, nalazila bi se mušterija sa kojom se kontaktira preko slušalice, onako kao u zatvoru. Za samo nekoliko sati, Gven je zaradila 325 dolara, ali je istovremeno razvila neimenovani alterego, koji će kasnije upotpuniti perikom i provokativnom garderobom. Ta druga devojka bila bi živa samo u kabini, čim bi izašla iz nje sav osećaj sigurnosti bi prestajao, i Gven bi ponovo bila ona stara.

… Autobus je bio samo formalnost –  u stvari, letela sam, u vazduhu, i bila viša od većine ljudi, bila sam visoka tri ili četiri metra i mogla sam da letim, da skačem preko automobila, da kažem ,,kurac”, halapljivo, nežno čedno, zahtevno, mogla sam da letim. I imala sam 325 dolara u džepu.

Zatim kaže:

… Mrzela sam svoj posao, ali mi se dopadalo što sam u stanju da ga radim. Nekada sam verovala u dragocenost unutrašnjeg bića, sada više ne. Mislila sam da sam krhka, ali nisam. Bilo je kao da odjednom napreduješ u nekom sprotu.

Činjenica da junakinja mrzi svoj posao, mogla bi da se tumači kao njena mržnja prema ulozi koju igra. Jer kako će se ispostaviti u nastavku taj prelaz iz sveta u svet ne može trajati zauvek bez posledica pa se postavlja i pitanje da li se Gven dobro procenila kada je za sebe rekla da nije krhka. Kako se priča o Gven završila, ne mogu da vam kažem. To ostavljam vama da otkrijete.

I da ne bude da je sve bajno i sjajno, ova zbirka priča ima i jednu manu. Meni se čini da, bez obzira koliko je Miranda Džulaj talentovana, knjizi ipak nedostaje promena u naratorskom glasu. Prvi put kad čitate, toliko ste obuzeti radnjom da na naratora gledate samo kao na vodiča kroz štivo. Međutim, ako se knjizi vratite barem još jednom, nećete moći a da ne primetite da je ton pripovedanja isti, bez obzira da li je pripovedač muškarac ili žena, neko mlad ili neko star. No, može biti da je to danak neiskustvu i sasvim sigurno neće biti problem kada budemo čitali Mirandin prvi roman, koji zahvaljujući izdavačkoj kući BOOKA stiže u naše knjižare tokom sledeće godine.

I stigosmo polako do kraja. Ako vas ovaj tekst u kombinaciji sa trenutnom temperaturom nije dokosurio, bacite se na Youtube jer vas tamo čeka obilje klipova sa Mirandom kao glavnom akterkom. Jer osim pisanja, Miranda se bavi i drugim aspektima umetnosti i vrlo je zanimljivo gledati kako su se mnoga iskustava proživljena tokom tih performansa transponovala u ovu zbirku.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


¹Citati su preuzeti iz sledećeg izdanja: Baš ti, baš tu, Miranda Džulaj, BOOKA, Beograd, 2011.

Advertisements

2 thoughts on “Baš ti, baš tu

  1. Nisam čitala ovo, ali to me ne sprečava da ti preporučim par knjiga koje će ti promeniti mišljenje o kratkoj priči kao formi 😛
    Obavezno, ako do sada nisi čitala, uzmi Beketove kratke priče. Zatim, tu su Kalvino (Kosmikomike), Saramago (Priče sa ovoga i onoga sveta), Kafka (ako mene pitaš, gotovo svaka Kafkina priča je genijalna), Mopasan, E.A.Po… Nema šanse da ćeš posle ovih majstora imati problem sa saživljavanjem. Po je čak verovao da je idealno književno delo ono koje se može pročitati “jednim sedenjem”, tako da te ništa ne prekine u čitanju od početka do kraja.
    I za kraj, jedna zbirka koja može da se čita kao roman, a o kojoj sam pisala na blogu: Moralni poremećaj (Margaret Atvud).

    Eto, da i u ovoj supi budem mirođija 😀

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s