Snežna kraljica

Ispitni je rok i ništa mi ne polazi za rukom. Apsolutno ništa. Imam neopisivu želju da dignem ruke od svega i pobegnem na Itaku i gajim masline. Verujem da to iz mene progovara očaj, a kako Grčka trenutno nije mesto gde bi ovakva romantična ideja mogla da zaživi, ostala sam u Beogradu i pobegla sam, na kratko, u Njujork i to zahvaljujući svom starom prijatelju, Majklu Kaningemu (Michael Cunningham). Evo kako se to desilo i šta mislim o svemu tome.

Svi vi divni ljudi znate već koliko je Kaningemova knjiga Sati (The Hours) imala uticaja na moj život. Za vas koji ste ovde prvi put evo linka ako želite da saznate: klik. Pročitala sam sve njegove romane objavjene na srpskom, dovijala sam se na razne načine da stignem do njih. Čak sam i tetki kupila Dok ne padne noć za rođendan samo zato što se meni čitalo a u biblioteke nije stigla. Kada se Kaningemov poslednji roman Snežna kraljica pojavio na našem tržištu, odmah sam ga stavila na rođendansku listu i tako je vrlo brzo dospela u moju biblioteku.

Iako teška srca, sklonila sam knjigu sa odlukom da je uzmem u ruke tek kada se julski rok završi. Onda su stvari krenule nizbrdo i ja sam morala da nađem neko utočište pošto mi je, jelte, Itaka nedostupna. I tako svako veče pred spavanje, stranicu po stranicu, poglavlje po poglavlje, i evo mene, pišem o njoj.

Najnovije Kaningemovo delo na prvi pogled ne odstupa previše od njegovih uobičajnih tema: porodični odnosi, LGBT populacija, droga, umetnost, ljubav i njene posledice. Ipak, to je samo prvi utisak. Osim pomentuih, Snežna kraljica bavi se još jednom, do sada pomalo skrajnutom, ali ipak prisutnom temom, a to je pitanje vere. Vere u Boga, vere u neodređenu višu silu, vere u čovečanstvo, vere u ljubav i, najviše od svega, vere u sopstvene mogućnosti.

No, krenimo redom:

Kao i obično, roman otvara sam junak. U ovom slučaju, to je Beret Miks, homoseksualac u kasnim tridesetim. Četiri dana nakon najnovijeg ljubavnog brodoloma, vraćajući se kući od zubara, Beret korača Central Parkom. Novembar je mesec, godina 2004. i Beret doživljava ,,mistično iskustvo”. U jednom trenutku podiže pogled i na nebu se pojavljuje…

… bleda, plavičasta svetlost, prozračna, poput vela, na zvezdanoj visini, ne, malo niža od zvezda, ali visoko, više od svemirskog broda koji lebdi nad krošnjama drveća. Beret je zatečen, zagledan u čudnu pojavu i polako ga obuzima osećanje da i ta čudna pojava gleda u njega.¹

 … Ne. Ne gleda. Razumeva.

Dalje saznajemo da se Beret uputio svom domu koji deli sa bratom Tajlerom i njegovom budućom suprugom, Bet. Tajler je muzičar u pokušaju i u kreativnoj blokadi. Nastupa po pabovima, ali ne odustaje od karijere muzičara, iako je svestan da je prilika za to možda već davno prošla. Trenutno pokušava da iskomponuje savršenu pesmu koju će otpevati Bet na njihovom venčanju. Osim muzike, ono što Tajlera trenutno definiše jeste briga o Bet, jer ona umire. Tajler pokušava da se skine sa kokaina, ali veruje da ga droga vodi do inspiracije, da je ona njegov medijum pri kontaktiranju muza.

Beret nikome ne govori o svojoj viziji, ali kada Betin tumor iznenada nestane, naš junak ostaje zbunjen jer on je odavno raskrstio sa religijom i nakon vizije koju je imao, upravo svedoči čudu. I tako se priča polako pokreće.

Beret i Tajler su kao dečaci ostali bez majke (smrt usled udara groma na golf terenu) što je nesumnjivo dovelo do njihove neverovatne bliskosti. Obojica su bili ispred svoje generacije, svaki u svojoj sferi zanimanja; danas su obojica gotovo zarobljeni u nekom limbu pokušavajući da odgonetnu koji je pravi način stvaranja umetnosti. Beret radi u Lizinoj trgovini na malo i dok slaže majice sastavlja Uvrnutu sintezu u kojoj povezuje nasumične događaje o kojima čita u dnevnim novinama sa događajima iz Floberovog romana Gospođa Bovari (pocepani primerak koji čita već šesti put ). Tajler svoje muze priziva drogama. Preko njegovog lika pisac pokušava da pronikne u samo nastajanje inspiracije, tragajući za onom početnom iskrom koja pokreće sve. No ipak, dok Tajler promišlja kakva bi muzika nastajala ako bi prešao na heroin, stiče se utisak da on nije navučen (samo) na droge, već i na osećaj kada se nadahnuće probudi.

Jedna od najboljih stvari kod Kaningema jeste balans između naracije i dijaloga. Taman kada se umorite od pripovedačkog glasa, pisac pokrene dijalog koji traje taman toliko da vas zainteresuje za sledeći blok pripovedanja. A Kaningemovi junaci razgovaraju o svemu: o politici, ljubavi, umetnosti, modi.. A opet, stvari ostaju neizrečene čak i kada se se čini da je sve rečeno. Tako se Beret odlučuje da svom bratu ne govori ništa o misterioznom događaju, dok Tajler, opet, nema želju da bratu poveri kako se zapravo oseća u pogledu Betine bolesti, njenog ozdravljenja niti kakav to značaj ima za njegov život. Tu su tajne iz prošlosti, tu su tajne vezane za trenutak u kom žive i tako dolazimo do još jednog bitno junaka, tačnije junakinje.

Iako je Bet ta koja se pojavljuje na samom početku romana, ja bih glavnu žensku ulogu dodelila Liz. Kaningem ne može bez jakih ženskih likova, i to je još jedna od sjajnih stvari kad je njegovo stvaralaštvo u pitanju. Sa svojih pedesetak godina, Liz je blisko povezana i sa Beretom, i sa Tajlerom, i sa Bet. U vezi je sa mlađanim Endruom ali oseća da ta veza odavno više nije zasnovana na emocijama, što je dovodo do tačke kada ne samo da počinje sa preispitivanjem svoje trenutne veze, već i činjenice da uvek odabira mlađe muškarce. Svoju prošlost Liz otkriva polako, uvek kao primer. Njeno odnos sa sestrom je donekle pandan odnosu Bereta i Tajlera, uz suptilnu autorovu poruku da je prošlost deo nas, ali da nas ne definiše. U odnosu sa braćom, Liz se postavlja kao majčinski nastrojena najbolja drugarica te način na koji se razvija odnos Tajlerom zaista može da iznenade čitaoce. Tu dolazimo do prve velike mane ovog romana, mada se na netu može naći tekst o tome da tog novembra 2004. nije padao sneg, što je urušilo piščev kredibilitet do te mere da autor tog posta nije želeo da nastavi čitanje. Ne bih da previše otkrivam i zato neću zalaziti u detalje, ali kulminacija odnosa između Tajlera i Liz, odnosno način na koji se do nje došlo, učinila je potpunu nepravdu ovom sasvim solidnom romanu. Deluje kao da je narušena ravnoteža među likovima i kada sam završila roman nisam mogla da se otarasim osećaja nedorečenosti, kao da je moglo još nešto da se kaže, ali iz nekog razloga nije.

Kako se roman završio, ostaje na čitaocu da prosudi. Bukvalno. Sve je stvar vašeg tumačenja. Sam Kaningem kaže da svi njegovi romani imaju srećan kraj, samo je pitanje da li svaki čitalac vidi isto što i on.

Intertekstualnost, još jedna odlika Kaninganovih romana, ovde je, takođe, zakazala. Osim sveopšte atmosefere iz koje progovara Virdžinija Vulf, neosporno najveći autoritet Kaningemovog stila, roman je prepun aluzija na mnoge romane među kojima prednjači već pomenuti Floberov roman, Gospođa Bovari. Iako volim da prepoznajem reference u delima, moram da kažem da su ovde delovale prenaglašeno, kao da se pisac namerno trudio da ih bude što više. Osim što to loše utiče na stil, insistiranje na intertekstualnim vezama nikako nije dobro jer njihovim gomilanjem sužava se krug njegovih potencijalnih čitalaca na one za koje se podrazumeva da su određena dela analizirali na određeni način. Slična je situacija bila u romanu Sati čija je fabula bazirana na romanu Gospođa Dalovej, ali ste, a to iz ličnog primera mogu da tvrdim, sasvim komotno mogli da uživate u čitanju jer delo pisano tako da vas naratori postepeno upoznaju sa osnovnim temama priče kojom je roman inspirisan. U većini slučajeva, u ovom romanu nema nikakvih objašnjenja kako od strane junaka tako i u vidu autorovih fus nota, te će određeni slojevi ovog dela ostati nedostupni čitaocima sa manjim čitalačkim stažom, baš kao što sam i ja ostala uskraćena za neke stvari (ja, npr. uopšte nemam pojma na koji roman se poziva kad govori o Ficdžeraldu, pošto sam samo Getsbija pročitala).

Na kraju, osvrnimo se i na naslov. Snežna kraljica je, kao što svi verovatno već znate, naslov bajke Hansa Kristijana Andersena. Dobra stvar je da ovo nije neko postmodernističko čitanje bajke, što, moram priznati, nisam očekivala. Ali nisam razočarana jer iako veza između romana i bajke nije jaka, a po Kaningemu ne bi trebalo ni da je ima (čovek kaže da mu se samo dopao naslov, wtf?!) ipak može da se uoči (s tim što ovde treba uzeti u obzir da svako vidi ono što želi). Ako Gerdinu borbu da spasi svog prijatelja Kaja koji je zarobljen u dvorcu Snežne kraljice posmatramo kao borbu između dobra i zla, onda ne možemo a da se ne zapitamo ko je u ovom romanu Gerdi, ko Kaj a ko je Snežna kraljica. Zlo u romanu nije otelotvoreno, to je jedino što možemo sa sigurnošću da kažemo. Ono može da bude prikazano kao smrt koja lebdi u malom stanu u Bušviku; ono je svakako predstavljeno kao Betin rak. Ali suštinski, možda je najveće zlo u nama samima, u našim previranjima, preteranom analiziranju i otuđivanju. Možda zato Kaningem insistira toliko na porodičnim i odnosima među prijateljima. Možda oni preuzimaju Gretinu ulogu kada Snežna kraljica nadvlada nad nama…

Svakako, ovo nije najbolji Kaningemov roman, ali vredi ga pročitati. Ako ništa, ono bar da proverite vidite li vi vezu sa bajkom. Inače, da li ste čitali neki roman ovog sjajnog pisca? Planirate li? Svakako ostavite Sate za kraj, to mu je remek-delo.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.


¹ Citati su preuzeti iz sledećeg izdanja: Snežna kraljica, Majkl Kaningem, Arhipelag, Beograd, 2014.

Advertisements

6 thoughts on “Snežna kraljica

  1. Nikako da se dokopam nekog njegovog romana. Sati mi stoje na listi već izvesno vreme (film sam gledala, naravno), ali uvek je nešto preče. Čim završim sa listom za Challenge, uzimam ih iz biblioteke.

    Like

  2. Uprkos zamerkama, mogu ti reći da si me baš zaintrigirala. 🙂 Pošto sam od Kaningema čitala samo “Sate”, moraću pod hitno da upotpunim čitalački staž, kako ti kažeš, “Meso i krv” mi je odavno na listi, a posle toga se bacam na “Kraljicu”. 🙂 Uh, ni ja ne volim preteranu citatnost radi citatnosti, ako nema nekog dubljeg smisla, no videću kad budem čitala. Valjda pisci vole pokažu kako su načitani pošto je sve više onih “pisaca” koji samo pišu a ništa ne čitaju. 😀 P.S. Ne mogu da verujem da postoje ljudi koji zbog tog podatka o snegu odustaju od čitanja, pa nisu to memoaru, nego fikcija, majku mu. Šta ćeš, publika se razmazila, sve bukvalisti i cepidlake. 😀

    Like

    • Ćuti, znaš da sam ja bacila Jelenu Bačić Alimpić zbog neke gluposti oko datuma. 😀 Al ovaj je stvarno preterao: kaže zna sigurno da nije bilo snega te večeri jer je sakupljao glasove za onog Džona Kerija. Svašta. 🙂
      Elem, kreni od Kraljice, pa onda pređi na Meso i krv, najbolje ostavi za kraj. 🙂 Živo me zanima kako će ti se dopasti Kraljica, realno uvek čitamo na različite načine. 😀

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s