Nevidljivi spomenici

Juče sam odgledala odličnu predstavu. Ili je to bio performans? Nisam baš najsigurnija, ali forma u ovom slučaju nije toliko bitna. Nevidljivi spomenici odigrani su u Muzeju istorije Jugoslavije (a gde bi drugo?!) i deo su pratećeg programa izložbe pod nazivom Umetnost kao otpor fašizmu. No pre nego što vam kažem nešto o tome, moram da kažem i nešto o samoj izložbi.

Kao što vam je već poznato, ja sam redovna posetiteljka pomenutog muzeja. Retko se desi da mi neka aktivnost u muzeju promakne, nekada sam zadovoljna viđenim, nekad nisam, al dobra stvar je da se ljudi trude iako nisu u zavidnom finansijskom položaju.

IMG_0087

Aktuelnom izložbom sam i više nego zadovoljna. Otvorena na Dan pobede nad fašizmom (9. maja) izložba predstavlja radove nastale za vreme rata i u prvim posleratnim godinama. Većinu prikazanih fotogafija, dela na platnu, crteža i skulptura potpisuju umetnici koji su i sami bili deo antifašističkog pokreta. Izložba je podeljena po tematskim celinama: Ustanak, Narodnooslodbodilačka vojska Jugoslavije, Ranjenici, Zločini, Logor i Pobeda, ali i vrsti eksponata (crteži, dela na platnu, skulpture). Moja standardna zamerka je što su tekstovi koji prate eksponate napisani samo ćirilicom i na engleskom jeziku, ali valjda ljudi znaju šta rade. Izložba će biti otvorena do 18. jula, cena karte je 300, za studente uz indeks 100 dinara.

Sledi par fotografija sa izložbe, čisto da steknete utisak o čemu se tu zapravo radi, a onda prelazimo na Nevidljive spomenike, glavnu zvezdu ovog posta.

Glava logoraša, Matija Vuković; u pozadini: Na žici, Vida Jocić i Čovek čoveku, Vasko Taškovski
Glava logoraša, Matija Vuković; u pozadini: Na žici, Vida Jocić i Čovek čoveku, Vasko Taškovski
6. april, Sava Sandić
6. april, Sava Sandić

Nevidljivi spomenici počeli su čudno. Dok publika ulazi, na podu sale leži dvadesetak mladih osoba. Svi su oskudno obučeni, tela su im isprepletana. Leže tako, čini se čoveku da ne dišu. I čini se čoveku da gleda žrtve u nekoj jami, žrtve u nekoj dušegupki, žrtve na podu neke logorske prostorije. I hoda čovek ka svom mestu, a već mu je knedla u grlu, ne može a da ne gleda u tu gomilu tela. A ta gomila samo nepomično leži sve dok se i poslednji gledalac ne smesti, a sinoć je to trajalo gotovo pola sata, jer je publike bilo više nego što se očekivalo.

Onda su krenuli da govore. Sanjaju kako padaju, kako nestaju, kako gore. Sanjaju kako ih ismejavaju na društvenim mrežama, kako im se smeju, kako ih vređaju. Sanjaju da su sami, da nema nikoga ko bi im pomogao, nikoga ko bi se žrtvovao za njih. Odjednom ustaju i počinju da govore o šest miliona ubijenih ljudi. Počinju da broje, pa prestaju, kažu da nemaju dovoljno vremena. Kažu da bi im trebalo 152 dana da prebroje sve mrtve, naravno sa pauzama jer ipak je to veliki posao. Zatim kažu da se veliki broj gimnaziijalaca divi Hitleru. Ne odobravaju, kažu ispitani gimnazijalci, to što je uradio, ali ipak mu se dive jer hej, treba obraditi tolike mase i naterati ih da delaju. Ispituju publiku, drsko i cinično.

Divite li se vi gospođo Hitleru? Gospođa ćuti, spušta pogled.

Onda se četiri devojke izdvajaju. Ostali sedaju na pod i počinji da ih propituju; devojke ređaju svoje porodične priče. Pričaju sedamnaestogodišnjakinje, ne tiče se njih šta je bilo u prošlosti. Nisu ni znale da njihove porodice imaju veze sa ratom. Zabole ih za prošlost, pa imaju one svoje muke. Obične tinejdžerke, zabole ih ali ipak počinju da pričaju. Ređaju ih gradacijski: od uvek aktuelne podele na četnike i partizane, do sećanja baka Divne o groznoj smrti njene majke. Tu već hvatam sebe kako mi suze teku. Okružena sam gimnazijalcima pa ih brzo brišem, da ne primete. Ne volim da skrećem pažnju na sebe, a i mrsko mi je pokazivanje emocija na javnom mestu. Ne stižem da mislim o tome kako i zašto ne uspevam da se iskontrolišem a na sceni već prikazuju scene iz martovskih demonstracija.

Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob! – ponosno viču! Salom odzvanja reč PONOS.

A onda kažu da je Hitler besan, da je odlučio da uništi Beograd. Ređaju datume: 6. april – bombardovanje; 13. Aprli – naredba o registraciji svih Jevreja na području Beograda; istog dana izdat je dekret kojim se Jevrejima zabranjuju korišćenje javnog prevoza, zatim ulasci u pozorišta, bioskope, kafane, prodavnice, čak i na pijacu osim u vremenu koje bude određeno, takođe im se zabranjuje mešanje sa ostalim narodom u bolničkim prostorijama, a njihova dužnost postaje čišćenje grada od posledica bombardovanja; 29. Aprila ta je naredba proširena na Jevreje i Rome u celoj Srbiji, a Jevreji su bili obavezni da nose žute trake. Do kraja maja, svim beogradskim Jevrejima je najpre popisana, a zatim i oduzeta imovina. Onda ponovo pitanje: da li ste znali da je Beograd bio prvi grad u Evropi u kojem je rešeno jevrejsko pitanje? Da li ste znali da je do oslobođenja grada ubijeno 90% beogradskih Jevreja? – pitaju nekoga u masi. Onda ponovno direktno obraćanje gospodinu u trećem redu: da li je i to za ponos?

A onda, neminovno, pokreću priču o Starom sajmištu. Mestu gde treniraju, gde piju kafu posle treninga. Mesto gde uživaju.

Pričaju o njegovom nastanku i prvobitnoj svrsi. Nisu znali da je tu nekad bio logor. Niko im nije rekao, nisu viđali nikakvo obeležeje. Pa tu su restorani, auto-servisi, tu ljudi žive! Nemoguće da niko ne želi da priča o tome šta se nekada tu dešavalo.

I pričaju o mladoj Jevrejki, Hildi Dajč. Hilda se dobrovoljno prijavila za odlazak u logor kako bi radila kao bolničarka. Iz njenih pisama dobijamo uvid u život logoraša tokom zime 1941. godine. Datum njene smrti nije poznat.

Tišina. Mladi su ponovo na podu sale, sada leže razdvojeni. Pomisli čovek da je kraj. Taman se spremi da odahne i uzdahne, tela se pomeraju, hvataju limene kante koje stoje na sceni i počinju žustar razgovor o spomenicima.

Ko ih podiže?

Zbog koga?

Zbog žrtava ili preživelih?

Postoji li spomenik na Sajmištu? A znate li za Topovske šupe? A znate li zašto se kaže: obesiću te da visiš na Terazijama? Znate li za spomenik ljudima koji su tamo obešeni? Odmah kod Meka? Možda ste ga primetili? Pitanja lete ka publici, gotovo kao rafali: bam, bam, bam! I ne stigneš da smisliš odgovor na prvo, a evo već stiže drugo pitanje, pa treće i tako dok jedan glas ne vikne: MA NEMA VEZE, NI JA GA NE VIDIM.

I onda vrisak. Glasan, kao sirena za uzbunu.

I onda mrak pa aplauz. Gromoglasan, ali nije jači od njihovog vriska.

I pitanje od kog ne možete da pobegnete: ako su nevidljivi spomenici, šta je sa žrtvama?

Nevidljivi spomenici: priručnik za čitanje grada delo je profesora i učenika Treće beogradske gimnazije, uz svesrdnu pomoć profesionalaca poput Jelene i Milene Bogavac, koje su izradile koncept i koje su odgovorne za režiju i dramaturgiju. Na samoj sceni, niko nije stariji od 18 godina, a svi su tako moćni u svojim nastupima da bi mogli da stanu na crtu i najvećim imenima našeg pozorišta. Na momente ljuti i besni, na momente onako dečje zapitani i razočrani, ali u svakom trenutku iskreni, ovi mladi ljudi donose pred vas milion pitanja i jednu molbu: slušajte i gledajte. Da žrtve ne budu uzaludne.

P.S. Premijera ovog scenskog dešavanja bila je 26. i 27. marta. Nisam naišla ni na jedan jedini kritički osvrt. Niko nije toliko slep kao oni koji ne žele da vide…

P.P.S. Ceo događaj je inspirisan knjigom Mesta stradanja i antifašističke borbe u Beogradu 1941-1944: priručnik za čitanje grada i možete je naći ovde: klik

Advertisements

10 thoughts on “Nevidljivi spomenici

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s