Nešto sasvim čudno

Htela sam da napišem post o tome kako na svakih mesec dana razmišljam da deaktiviram svoj Facebook profil i šta me sprečava da to i uradim. I napisala sam ga i nazvala Stalkerka sam, tim se dičim (pročitajte u ritmu partizanske himne Po šumama i gorama, alternativno nazvanom Partizan sam, tim se dičim). Onda sam proverila šta Google ima da kaže tom fenomenu (stalkovanja ljudi, ne fenomenu partizana) i skontah da se ne uklapam u MO kakav je opisan. Ja samo volim da vidim kome određeni ljudi lajkuju slike, linkove sa Youtube-a i šta i gde komentarišu. I volim da, ako u komentarima vidim neki zanimljiv pseudonim, proverim o kakvoj se personi radi, šta čita, sluša, gleda… Komentarisanje mi uglavnom nije interesantno, mada me ponekad nečiji komentari toliko iznerviraju da prosto ne mogu da oćutim. Ali ispalo je da ja nisam prava stalkerka i zato je ovaj uvod ovakakv kakav je. 

Ono što sam zapravo htela sa vama da podelim jesu divne stvari koje sam otkrila zahvaljujući toj društvenoj mreži. Za ovih pet godina, koliko obitavam u svetu lajkova i komentara, nameštenih fotki i vidi-kako-sam-pametan-a-jedva-da-sam-pismen statusa, zahvaljujući određenom broju svojih FB prijatelja, preslušala sam mnogo dobre muzike, saznala za more dobrih filmova i poneku dobru seriju i počela da obožavam mnoge umetnike i umetnice. Što je opet u neku ruku tužno, jer je lajkovanje i šerovanje zamenilo sate i sate kafenisanja i telefonskih razgovora koji su podrazumevali zajedničko slušanje muzike i analiziranje poezije. Sećate se fiksnih telefona? Naš je uvek stajao u predsoblju, strateški udaljen od svih soba podjednako, sa kratkim kablom, tako da si morao da stojiš dok razgovaraš a to i nije baš bilo prijatno, naročito kad se preslušava određeni cd…

Elem, da se vratimo mi na razlog našeg današnjeg okupljanja. Podeliću sa vama svoje omiljene pronalaske sa Facebook-a, a vi mi, ako ste raspoloženi, recite da li i vi imate svoje pronalaske sa društvanih mreža i, ako ih imate, koji pronalasci su vam omiljeni.

The National

Definitvno u vrhu mojih omijenih otkrića. Ovaj super indie rock band iz američke države Ohajo otkrila sam tako što je jedan moj prijatelj lajkovao fotku svoje koleginice sa super kul imenom i ja sam morala da pogledam njen profil. Prvo što me je na njenom timeline-u dočekalo, bio je link pesme Pink rabbits, izdvojenim stihom You didn’t see me… Jedan klik i 4 minuta kasnije cupkala sam dok na kickass.to nisam videla da je neko postavio torent za njihovu diskografiju. Od tog srećnog događaja prošlo je jedva nešto više od mesec dana, ja i dalje ne mogu da počnem dan bez Graceless, mada svaki dan imam novu omiljenu pesmu. Danas je to Fireproof. 

https://www.youtube.com/embed/0XYcIb21XVs?feature=player_embedded

Plus, pevač je skroz moj tip, tako da eto…

Muf

Možda znate za ovaj portal, naročito ako ste iz Hrvatske. Reč je o portalu za feminističku kulturu i feminističku kritiku popularne kulture i čine ga Asja, Maša, Barbara i Lana (klik). Njihovi tekstovi su zaista sjajni, ponekad previše radikalni za moj ukus, ali uvek teorijski i činjenično potkovani i to je ono što mi se najviše dopada. Plus, njihovi razgovori o seriji Girls… Prelepo.

Detour

Za ovaj fenomenastičan bend saznala sam krajem prošle godine kada su gostovali u Beogradu. Mikser je podelio njihovu pesmu Plešem sama… Pa recimo da mi je to jedna od najdražih pesama. Ikad. Na njihovoj zvaničnoj Fb stranici stoji da je to zagrebački bend koji pripada electroacoustic / pop žanru. Nadam se da će uskoro opet put Beograda, moram jednom otplešem dok ih slušam uživo. Plesaću sama, dabome, jer…

https://www.youtube.com/embed/gdvUKG18NbU?feature=player_embedded

… i više nisi mi drag, da znaš.

Jehuda Amihaj

Mnogi sa kojima sam stupala u konverzaciju proteklih meseci nisu čuli za čoveka. Nisam ni ja, dok nisam uzela da prelistavalam beleške koje je na svom Fb profilu objavila jedna naša književnica. Među njima je bila i Amihajeva pesma Šteta, bili smo tako dobar izum. Posle sam se konsultovala sa Googlom. Pročitam pesmu, pa se zagledam. Odbolujem, pa nastavim. Još uvek sam u fazi istaživanja njegovog stvaralaštva.

Šteta, bili smo tako dobar izum

Amputirali su ti bedra s kukova mojih.

Što se mene tiče, svi oni su hirurzi.

Svi oni.

Razmontirali su nas jedno od drugog.

Što se mene tiče, svi oni su inžinjeri.

Svi oni.

Šteta.

Bili smo tako dobar i simpatičan izum:

avion od čoveka i žene.

S krilima i svim što treba.

Lebdeli smo iznad zemlje.

Čak smo malo i leteli.

Marija Čudina

Pesnikinja i supruga slikara Leonida Šejke. Zašto pominjem Šejku? Zato što sam toliko čitala o njemu i Mediali a nigde nisam naišla na Marijino ime. Očito sam čitala pogršne izvore. Onda je moja profesorka srpskog iz gimnazije lajkovala link na nekom portalu, ja sam ušla da istražim o čemu se radi, i tu je, među ljubavnim savetima i receptima, bio i članak o Mariji. Inače obožavam pesnikinje, generalno umetnice, ali naročitno pesnikinje, sa čudnim životnim sudbinama. Marija je jedna od njih i toliko malo se o njoj zna da već mesecima intenzivno istražujem, a jedino do čega mogu da dođem jeste esej Danila Kiša pod nazivom Izgnanstvo i kraljevstvo Marije Čudine. Pripremam se da obiđem profesore komparatistike, možda mi oni kažu nešto više o njoj, do tada mi ostaje da čitam njenu poeziju i pokušavam da je shvatim. Uz nesebičnu pomoć gospodina Kiša, razume se.

Jest, svi koji odlaze odjednom će se pitati kao ja,

da, kažem, svi, sanjajući sjaj hostije i djetinjstva s fotografije,

i male mrave, koji viču s vrha nebodera,

sanjajući ugasle vulkane, mjesečinu, koja žudnjom vara,

sanjajući poslije svega svoju prevaru kako bludi između kiša,

kažem, svi, sanjajući jedan brod i jednu legendu o pustinji,

svi će se pitati ovako kao ja,

ne vjerujući više tajnama osmijeha, što se krije iza oltara,

ne vjerujući više bolu groba koji se iskopan nekome vraća,

ne vjerujući kao ni ti kao ni ja,

sanjajući samo žalost,

što simbolima nježnosti počinje samoubistvo,

jer ne htjede nitko da o njoj više pjeva,

al zato će se svi morati jednom pitati,

pitati zašto su otišli, pitati ovako kao ti, kao ja,

sanjajući na nekom pločniku, slikovnicu stare večeri,

i zelenu traku plijesni na bedrima i još ne vjerujući,

kao ti, kao i ja,

svi će se jednom nešto tajanstveno i dugo pitati.

Razlog, br. 3., Zagreb 1961.

I to bi bilo to za ovaj put. Nadam se da sam vas zainteresovala za dalja kopanjapo Youtube-u i Google-u. Uživajte u predstojećem vikendu. 
Do sledećeg čitanja….