Patrik Modijano: čovek zatočen u paradoksu

Sasvim je logična stvar da, kada redovno obilazite određena mesta, počnete da viđate iste ljude. Ljude koje niste upoznali, ali kojima se redovno javljete klimanjem glavom ili osmehom. Sledeća stavka u razvijanja tih odnosa su kratki i neobavezni razgovori: o mestu na kome se srećete, o vremenu, o politici (naravno!)… Onda svako krene svojim putem do nekog sledećeg susreta.

Prva mesta na kojima sam iskusila takav oblik komuniciranja sa ljudima, bila su, razume se, vezana za školovanje, od osnovnog do ovog fakultetskog. Fakultetska neobavezna čavrljanja pred ispit… Recimo da sam nakon njih par puta pobegla sa ispita… Ali nisam o tome htela da vam pričam.

U četvrtak, 5. feburara, u okviru pratećeg programa izložbe Nikad im nije bilo bolje? u Muzeju istorije Jugoslavije (naravno!) održana je panel diskusija na temu Kako smo odrastali?. Rođena sredinom osamdesetih, nisam stigla baš da iskusim pravo odrastanje u SFRJ, pa me je zaista zanimalo (i još uvek me zanima) kako je bilo ,,pre mene’’, kako je život mladih stvarno izgledao, a šta je rezultat moje idealizacije i jugonostalgije koju moji najbliži prijatelji i ja gajimo i negujemo. Naravno, stigla sam ranije, sa idejom da još jednom prozujim po izložbenom prostoru, ali sam u holu spazila troje mladih ljudi koje, sad već mogu da kažem redovno viđam u muzeju. Dva momka i jedna devojka koja uvek upari kapu i torbu, čak i onda kada nikome ne pada na pamet da stavi kapu.

Klimanje glavom: done.

Osmehivanje: done.

Vreme je za kratko čavrljanje. Yes, well…

izvor

Ali na moje veliko iznenađenje, priča je samo krenula. Okupirali smo prostor oko aparata za kafu-čaj-mleko i u samo petnaestak minuta uspeli smo da pređemo niz jako bitnih egzistencijalnih tema poput: kog je ukusa čaj iz aparata, kada je tačno Kinderladu zamenila Nutela, zašto je neophodno bojkotovati gradski saobraćaj i da li je moguće da Murakami opet nije dobio Nobelovu nagradu za književnost.

I sad dolazimo do teme našeg današnjeg posta: Patrik Modijano (Patrick Modiano), osoba koja je preotela Nobela Murakamiju i kako bi to moja, još uvek anonimna, poznanica rekla: čovek zatočen u paradoksu.

Dobra stvar je bila ta što smo sve četvoro pročitali istu knjigu pod nazivnom Dora Bruder. Loša (po njih, hehe) stvar je što sam ja nedelju dana pre našeg susreta slušala kako o Modijanu govore Mirjana Uaknin, Biljana Srbljanović i Mića Vujičić  i još uvek pod utiskom svega što sam čula i pročitala, bila sam spremna na jednu ozbiljnu debatu. No do nje nije došlo, delom zbog prenemaganja jednog od dvojice mladića, a delom i zbog početka razloga naše posete muzeju.

Sad moram da budem iskrena sa vama: na taj događaj o Modijanu otišla sam samo zbog Biljane Srbljanović. Nisam do sada imala priliku da je čujem kako govori na nekom okupljanju ove prirode, pa rekoh kad je već pratim (mislim na njeno delo, još uvek nisam prerasla iz virtualnog u realnog stalkera) daj da i to doživim. Za Modijana sam čula tek kada je dobio Nobela, naravno da tada nisam mogla da nađem knjige u bibliotekama, na sajtovima za prodaju polovnih knjiga cena mu je neviđeno skočila, pa sam odustala od čoveka. No, kako bih ipak imala bar malu ideju o čemu se govori, veče pred sam događaj pročitala sam Rodoslov (ono izdanje  u nelegaloj e-formi, ali pssst!), kratko delo od 50ak stranica. Učinilo mi se prikladim da, kad se već upoznajem sa nekim, krenem od njegovog porekla, mada je ipak presudila činjenica da je najkraće od dela koje sam uspela da nađem na netu. Ono što nisam očekivala, a što su i govornici te večeri u Narodnoj biblioteci potvrdili, jeste beskonačna slojevitost Modijanovog pisanja. Taman kad pomislite da ste konačno uhvatili nit koja će vas voditi kroz lavirinte sećanja i događanja, Modijano postavi neko pitanje i tras! Sve što vam se učinilo kao konačno rešenje, pada u vodu i vi ste opet na početku.

I upravo to je moja sagovornica iz muzeja zamerila Nobelovcu: previše svega, previše Pariza, previše pitanja.

Meni se dopadaju njegova pitanja, pošto sam i sama neko ko sumnja u sve i stalno preispituje svet oko sebe. No nakon čitanja Dore Bruder, a u poređenju sa Rodoslovom, usudiću se da kažem sledeće: da, pitanja ima mnogo i ona su osnovna tehnika za nastank radnje. Odgovora ponekad ne bude, ali samo na prvu loptu. Jer ono što je za Modijana bitno jeste potraga za odgovorima. Dora Bruder, na primer, počinje navođenjem jednog oglasa, pronađenog u izdanju Pari-soara, izdatog 31. 12. 1941. godine:

Pariz

Traži se mlada devojka, Dora Bruder, 15 godina, 155 centimetara, lice ovalno, oči sivosmeđe, u sivom sportskom kaputu, bordo džemperu, teget suknji i šeširu i braon ravnim cipelama. Svako obaveštenje dostaviti g. i gđi Bruder, bulevar Ornano 41, Pariz.[1]

Narator, a shvatićemo brzo da to jeste sam Modijano, postaje neobično zainteresovan za sudbinu mlade devojke i kreće u potragu za informacijama. Činjenice: jevrejska devojčica, okupirana francuska prestonica, decu izvode iz škola i odvode ih u logore. Činjenice rađaju pitanja: Da li su i nju odveli iz škole? Ako jesu, gde je odvedena? Ako nisu, kako je nestala? Da li su je pronašli? Šta je sa njenom porodicom? I tako do kraja ovog obimom nevelikog dela. Ali ubrzo nakon što su postavljenja pitanja o sudbini Dore Bruder, Modijano pokreće novu temu: on sam hoda tim isitim ulicama, ide na iste lokacije koje je posećivala Dora, koristi se istim prevozom… Deli ih nekoliko decenija, ali su blizu jedno drugom. Pariz je sada slobodan, ali mnogi njegovi stanovnici, misli Modijano, još uvek nisu. On pre svih. I tada na scenu stupaju Modijanov otac i novi niz pitanja: gde je otac bio 31. 12. 1941? On i Dora bili su iste vere, živeli su u bliskim opštinama. Da li su se poznavali? Možda su se samo sretali? Pre njenog nestanka ili posle njenog nestanka? Otac je preživeo, da li je i ona?

Modijano traži. Prevrće dnevnike, stare matične knjige (one koje su preživele rat i uništavanje pred savezničke napade, ali i oslobodioce koji su pokušali da sačuvaju obraz nacije), telefonske imenike (Biljana i ekipa kažu da je to opšte mesto Modijanovog stvaralaštva, pa hajde da im poverujemo). Jedno pitanje rađa novo sve dok čitalac ne stigne do kraja i shvati: prava potraga je za Patrikom Modijanom.

Dok raspliće sudbinu jevrejske devojčice, Modijano pokušava da sastavi svoju ličnu istoriju. Svaka rečenica tako postaje jedan deo slagalice. Nemogućnost pronalaska određenih činjenica u slučaju Dore Bruder (očito simbola miliona ljudi stradalih u Drugom svetskom ratu) pokazao je Modijanu da nema sigurnog mesta u sećanju, te da je borba protiv zaborava neophodna za svakog pojedinca. Naročito ako je, kao i sam autor, prva posleratna generacija.

I zašto je Modijano čovek zatočen u paradoksu? Moja mlada sagovornica smatra da je to zbog njegove neravnomerne rasprostranjenosti u literarnom svetu. Ok, prihvatila sam. Prevoditeljka njegovih dela, Mirjana Uaknin rekla je one večeri u Narodnoj biblioteci da je u Francuskoj Modijano praktično kultna ličnost, dok je u ostatku Evrope, a naročito u Americi, gotovo nepoznat. 

Ipak, meni se čini da je paradoks u njemu samom: on živi i stvara, stvara da bi živeo, stvara da bi, kako sam kaže, konačno dobio znak da stupi u život.

P.S. Sve navedeno plod je mog čitanja i tumačenja. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa napisanim. Imajte to na umu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.

---

[1]                      Dora Bruder, Patrik Modijano, Akademska knjiga, Novi Sad, 2014