Dušu svoju da olakšam…

Ponedeljak:
Na putu do posla ukraden mi je novčanik. Ovim putem bih pozdravila tu dragu ženicu koja me je ojadila. U mom novčaniku našla je 350 dinara i karticu za bonuse u prodavnicama trgovinskog lanca Idea. Meni je izbila iz džeša dodatnih 3000 za vađenje nove lične karte. Draga gospođo, u zdravlju trošili taj moj jad koji ste izvukli!

Utorak:
Jedna od moje tri poslovne aktivnosti jeste čuvanje dvoje dece na Novom Beogradu. Devojčice su uzrasta 3 i 8 godina i sasvim suprotno mojim očekivanjima, od ovog starijeg deteta ne može da se živi. Kako već nekoliko godina unazad čuvam jednu devojčicu, od milja nazvanu Nadžak dete, mislila sam da sam se izveštila i da sam stekla dovoljno iskustva da se uhvatim u koštac sa drugom decom. Avaj, grdno sam se, da izvinete, zajebala. Taj osmogodišnji monstrum ima samo jedan cilj u životu, a to je da sruši svaki vid autoriteta koji joj je nametnut. Ali ne dam se ni ja tako lako, vodim se biblijskom parolom Ko tebe kamenom, ti njega hlebom, pa mi onda bude drago kad vidim kako se izjeda živa što ne uživa povlastice koje ima njena mlađa sestra. I čitala sam ja da su devojčice u tom uzrastu najosetljivije, da žele pažnju, na kraju krajeva: ja sam sve te njene bubice proživela i preživela. Ali utorak… E u utorak je njen inat bio propraćen vrištanjem, čupanjem, grebanjem, bacanjem mojih stvari i pokušajem da se pocepa moja jakna, a onda su se njeni zubi našli na mojoj ruci. Iako nisam pristalica fizičkog kažnjavanja dece, u tom trenutku sam imala neopisiv poriv da je tresnem o patos, pokupim svoje stvari i izadjem iz stana. Nisam to uradila, naravno. Brojala sam do 100 i nazad, a kada je otac tog razmaženog čeljadeta ušao u stan, u tri rečenice sam mu opisala kakvo dete gaji, jurnula sam napolje bez pozdrava i kao furija uletela u Maksi. Žrtve mog sukoba sa Miom bile su četiri čokoladne bananice, večna im slava i hvala.

Sreda:
E kad sam u utorak uveče došla kući, sprdeknula sam dve šolje rtanjskog čaja i neki prašak za skidanje temperature i dok sam onako omamljena padala u san, donela sam odluku da sredu posvetim oporavku svojih nerava.

Počastila sam se obilaskom Narodnog muzeja. Zapravo, ne bih vas ni davila večeras, ali kada sam danas na Fejs okačila jednu sliku sa aktuelne izložbe, jedna od mojih virtuelnih prijateljica je prokomentarisala kako nije bila u Narodnom još od osnovne škole. I to me je podstaklo da sa vama podelim ne samo muku, već i svoje utiske o ovoj instituciji.
Možda ste već mogli da primetite, ali ja najčešće idem u Muzej istorije Jugoslavije. Pored Narodnog prolazim barem jednom dnevno, društvo se uvek okuplja kod njegovih kapija, ali retko, vrlo retko uđem. Kad malo bolje razmislim, do pre dve godine sam mislila da je u potpunosti zatvoren zbog tog nesrećnog renoviranja koje traje već deceniju.
Ali kada sam se jednom odvažila da uđem u tu divnu zgradu nekadašnje Uprave fondova (sa istorijatom vas neću daviti, možete ga pročitati ovde: klik) i kada sam se našla oči u oči sa svim tim divnim skulpturama Ivana Meštrovića (koji je, uzgred budi rečeno, moj najomiljeniji umetnik svih vremena), znala sam da je to početak jednog divnog prijateljstva.

Sutra (ili danas, dakle 20. novembra) završavaju se izložbe posvećene Marku Muratu i osnivačima Lade. I Marko Murat je jedan od mojih omiljenih umetnika, ne tako omiljen kao Meštrović, ali blizu. Za Murata sam saznala kada mi je drug poklonio izdanje Muratove biografije, da se zanimam dok se opet ne vrati iz Evrope. I premda mi se sam tekst i nije preterano dojmio, slike jesu. Hvaljen bio Google, pa sam bez problema mogla da istražujem i saznam sve što me je zanimalo.

Danas sam sve te slike videla uživo. Happy as a clam, što bi rekli u anglosaksonskom svetu. Jedino je svetlo fuj, pa fotke nisu nešto. Da, slede fotografije.

Marko Murat, Nemica
Marko Murat,
Ulazak cara Dušana u Dubrovnik
Marko Murat, Dah dubrovačkog proleća, 1897.
Moja omiljena 🙂
E ovo je posebno zanimljivo: u prvom planu je skulptura Đorđa Jovanovića pod nazivom Napuštena.
U pozadini je takođe Jovanovićevo delo, glava devojke, a naziv dela je Srbija.
Slučajno ili ne, tek meni se raspored učinio krajnje zabavnim.
Marko Murat, Autoportret
Marko Murat, Portret Laze Kostića
Marko Murat, Portret Cvijete Zuzorić
Simeon Rosandić, Dečak sa mandolinom;
u pozadini: Beta Vukanović, Predeo s Magličem
Moji nervi su kao novi. 🙂 Hvala na pažnji i nadam se da vaša sedmica protiče mirno i veselo! 🙂
Advertisements

6 thoughts on “Dušu svoju da olakšam…

  1. što se tiče razmažene dječurlije, duboko suosjećam. ja radim s tinejdžerima, ali ono malo što sam radila u osnovnoj školi- i dalje imam traume čim se sjetim.
    to nisu bila djeca, to je sotonin okot. (gledam previše hororaca 😀 )

    Like

  2. Pokrenula si u meni zelju da napokon odem da posetim Narodni muzej, steta sto sam propustila Murata, ali sigurno ce biti nesto drugo zanimljivo. Sta da ti kazem, nakon ove nedelje sigurno ce sledeca biti lepsa :))

    Like

  3. baš mi je žao, kad ti posao troši toliko živce 😦
    a što se tiče krađe novčanika..joj..nek joj je sa srećom i nek ti je to najgore što će ti se nadalje desiti .

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s