Stvari koje nestaju

Razmišljala sam ovih dana šta da radim sa ovim što nazivam blogom: da li da mu se posvetim ili da ga ukinem. Propitivala sam tako ljude u svojoj okolini, one koji znaju za blog, to jest. Nije da je to neka tajna, ali nisam htela da mi familija bude jedina publika, ako me razumete. Elem, kaže meni SaVesna da se ne obavezujem, već da pišem kada imam o čemu i kada sam inspirisana. Što stvarno deluje kao odličan savet, samo što meni ne manjka inspiracije već volje i strpljenja. Jer ja uvek imam o čemu da pišem, samo što glupe igrice na Facebook-u uvek imaju prednost nad pisanjem.
Ali umutim ja danas onaj puding što se ne kuva, sipam sebi čašu hladne koka kole, pustim Florence i sednem da pregledam fotke koje sam napravila na ovogodišnjem Oktobarskom salonu. I evo me sada, sastavljam priču o tome, o celoj situaciji, o Beogradu i onome što gubi i šta dobija.

Vežite se, polećemo.

Nekada davno, dok ljudima na vlasti nije padalo na pamet da slave Beograd pustinjskom arhitekturom, vojnim kvaziparadama i kič bilbodrima u slavu Putina, ovaj grad je imao Bemus, Bitef, Fest, Belef, Oktobarski salon i još mnogo manifestacija koje su njegovo ime, a samim tim i ime države čija je prestonica bio, stavljale na kulturnu mapu sveta. Mnoge od tih manifestacija održale su se čak i za vreme devedestih. I ne samo da su uspevale da se održe, već su u većini slučajeva bile najsuroviji kritičari ratne politike koju su propagirali vlastodršci.
Onda su došle demokratske promene, očekivalo se da će kultura u Srbiji oživeti i dosegnuti staru slavu. Ali ne lipši magrače do zelene trave. Nakon prvobitnog zanosa, stvari su jednostavno stale. Muzeje nam renoviraju već deceniju, festivali smanjuju selekcije ili potpuno nestaju sa kulturne mape, izdavačke kuće prestaju sa radom, knjižare postaju picerije. I kada je takva situacija u prestonici, gotovo da me je strah da pomislim kako je u manjim gradovima. Imamo mi jednu koleginicu, od milošte nazvanu Nemam, koja nijednom nije propuštala priliku da kaže kako njeno mesto nema bioskop, nema pozorište, nema galeriju. I premda nam se Nemam popela na vrh glave svojim kukanjem, jasno nam je svima da njeno mesto nije jedino, da su kulturni centri u mnogim mestima ili nestali ili su postali folkoteke, diskoteke, ili kako god da se zovu ti centri za okupljanje i opijanje omladinaca. Dakle, kulutra je u Srbiji bukvalno na samrti.
I onda grad odluči da Oktobarski salon učini bijenalnom manifestacijom. Tiho, podmuklo, na sednici Skupštine grada, bez učešća stručne javnosti i bez konsultovanja Odbora Oktobarskog salona, koji  je, uzgred budi rečeno, imenovan od strane Uprave grada, i to u martu mesecu ove godine. Kako se navodi u saopštenju, cilj ove mere jeste ušteda na prvom mestu, ali i da bi se popravio kvalitet sadržaja.
Naravno da nije smak sveta i naravno da postoje bitnije stvari kojima bi se valjalo baviti, ali prosto ne mogu da se pomirim sa činjenicom da sve što je davalo kulturni identitet jednog grada prosto nestaje. Beograd danas prepoznaju po noćnom životu. I ok, naravno da je to bitan segment turističke ponude i nekome je to sasvim dovoljno, ali ja ne želim da moj rodni grad prepoznaju samo po pljeskavicama, splavovima sa pevaljkama i polugolim maloletnicama. Odbijam da prihvatim činjenicu da nešto mora biti komercijalno da bi uopšte bilo dozvoljeno. I kada se govori o kvalitetu, ko određuje šta je kvalitetno, a šta nije? Posećenost? Visoka umetnost nikada nije bila usmerena ka širokim narodnim masama. Splavovi jesu, zato njih niko i ne dira. 
U toku je potpisivanj peticije za poništenje ove grozne odluke, po broju glasova možete videti koliki  je sunovrat kultura u Srbiji doživela. Svoj glas možete dati ovde: klik

Ukratko o Oktobarskom salonu
Grad Beograd osnovao je Oktobarski salon 1960. godine kao izložbu najboljih ostvarenja iz oblasti likovne kulture. Godine 1967. Salon se okreće i primenjenoj umetnosti, započinjući na taj način tradiciju menjanja koncepcije, stila i karaktera programa. Danas je ovo međunarodna manifestacija bez stalnog izložbenog prostora, tako da se svake godine bira novi u zavistosti od koncepta umetničkog direktora/kustosa. Održava se u periodu između septembra i decembra i traje šest nedelja. Ove godine, slučajno ili ne, Oktobarski salon održan je pod nazivom Stvari koje nestaju. Izložbeni prostor smešten je u bivšu zgradu Nove Vojne akademije (Resavska 40b).

Reč dve o prostoru
Zgradu Nove Vojne akademije projektovao je Dimitrije T. Leko, kao drugi deo kompleksa Vojne akademije. Izgradnja kompleksa započeta je 1850. godine i planirano je da se kompleks zgrada proteže duž Ulice kneza Miloša. Objekat je u potpunosti dovršen tek nakon Prvog svetskog rata. Spolja elegantne fasade sakrile su gotovo asketsku unutrašnjost čistih prostora, gotovo bez pregrada te je tako ova zgrada u potpunosti poslužila svojoj svrsi, a zajedno sa objektima u svom okruženju (Kasarna sedmog puka, Oficirski dom, Oficirska zadruga i čuveni park Manjež) definisala je modernizovano lice Beograda sa kraja XIX i s početka XX veka.
Zgrada je teško oštećena prilikom bombardovanja 1941., ali i 1999. godine, a nakon delimične obnove, grad je zgradu 2006. poklonio Muzeju grada. U jednom delu zgrade je smeštena Vojna štamparija, dok se veći deo objekta koristi povremeno za održavanje umetničkih programa. Očekuje se kompletna sanacija i rekonstrukcija, ali…


Stvari koje nestaju i ja 
Kada biste pregledali moj planer, pomislil biste da sam ove godine Oktobarski salon obilazila svaki drugi dan. Činjenica je da sam ga obišla dva puta, jednom 5 dana, a jednom dan pred zatvaranje. Rotirala sam tu zgodu, a vreme je letelo i kada mi se konačno ukazala prilika znala sam da ne smem da je propustim. Ljubazna teta na ulazu mi je rekla da ulaznicu mogu da koristim više puta, mada sam ja sumnjala da će tako i biti. O, kako sam pogrešila.
Prvo me je oduševio prostor. Bilo je poprilično hladno, što me je sprečilo da odgledam sve umetničke filmiće koji su prikazani u okviru izložbe, ali sam zahvaljujući želji da se zagrejem, hodala i hodala i gledala i zagledala i fotkala. I znala sam da ću ulaznicu iskoristi još koji put.
Generalno gledano, dopalo mi se ono što sam videla. Nisam sve razumela, ali kao što rekoh, visoka umetnost i nije za široke narodne mase. Ali ono što jeste ostavilo jak utisak na mene jesu sledeće stvari:
  1. film Kristali Frederika Akala 
  2. serija fotografija Dragulji naše prošlosti Davida Pužada (njegove fotografije možete pogledati u Parobrodu ove nedelje) 
  3. serija fotografija Senke u zlatu Borisa Lukića. 

Ali ono što je bukvalno protreslo svaki atom moga tela bio je kratki video Dragane Žarevac, Resist-Disappearing happiness. Na zidu je veliki ekran podeljen na dvanaest manjih ekrana. Kreće ona krajnje irititajuća Happy pesma Pharell-a Williams-a i na ekranima se pojavljuje dvanaest spotova koje su snimali ljudi širom planete. I taman kad se naviknete na sve te happy pokrete i kad vas uhvati ritam, srećne ljude na ekranima zamenjuju ratni prizori iz Sirije, krvavi obračuni demonstranata i policije u Egiptu, ljudi koji izvlače žrtve iz bombardovane zgrade… Clap along if you feel like happiness is the truth…  

 Prvi obilazak

 
Boris Lukić, Senka u zlatu

Drugi krug

Bogme, ja sam ovde stajala bar pola sata

Kristali: u jednom trenutku narator kaže da su sećanja kao muzeji
-vidiš sve, a ne možeš ništa da dodirneš. 

 
Dušan Đorđević, Vremenska kapsula – SIV – Palata Saveznog Izvršnog Veća

Hvala što ste izdržali do kraja. Sledeći put ću biti sažetija, majke mi. 
Advertisements

10 thoughts on “Stvari koje nestaju

  1. Došla sam ovde jer me je zainteresovao naslov, ne znajući šta da očekujem. Nisam pogrešila što sam došla. Hvala ti što sam saznala za Oktobarski salon i ujedno naučila nešto novo. Ne moraš biti sažetija, ja nisam izdržala do kraja – uživala sam do kraja.

    Like

  2. ne razlikuje se ni zagreb puno. s tim da se kod nas kao sve nešto dešava, a zapravo ništa pošteno i konkretno. komentiram s kolegom kako cijele godine bude veliko ništa, a onda nam zaredaju 5-6 koncerata u isto toliko dana, pa ti daj…
    knjižare nam zatvaraju da otvore pekare, a one koje još rade, prodaju sve osim kruha 😀

    Like

  3. Sad sam shvatila da me dugo nesto nije bilo na ovom nasem bloggeru. Kao i ti, verovatno svi prolazimo kroz faze “cemu ovaj blog”…a onda, eto, svratim cisto da vidim da li se nesto desava, i dobijem priliku da procitam jedan odlican tekst sa kojim se u potpunosti slazem! Odjednom mi bude drago sto vec vise od dva meseca ne otvaram ni Blic ni B92, sto sam pregurala ovaj period “cemu sve” i sto postoje ljudi u ovom nasem gradu koji razmisljaju kao i ja… Milina citati!!

    Like

  4. Jaoo, koncerti su nam tek muka. 🙂 Udare takve cene da možeš samo da maštaš o njima. 😀 Ali važno je da svi znaju da je u Beogradu zezanje do zore na splavovima i da su kafane vrh. Koga još briga za kulturu?! 🙂 Progres! 🙂

    Like

  5. Divna moja Liza, kad čitam tvoje tekstove, uvek mi deluju kao da pišeš o meni. 😀 Zato mi je jako drago da i ti uviđaš da slično mislimo! 🙂 Nema odustajanja, ako mi ne nastavimo sa normalnim pogledom na svet, ode mast u propast, ali skroz! 🙂 ❤ :* P.S. Zar nije lepše Blic nazvati Bljuc? 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s