Vek prođe, Princip nikad

Napisati komad o bilo kom istorijskom događaju mora biti složen i komplikovan zadatak, ali pisati o Sarajevskom atentatu za austrijsku publiku i još ako ste osoba sa reputacijom kakvu u Srbiji ima Biljana Srbljanović, onda to značenje sintagme složen i komplikovan zadatak diže na jedan potpuno novi nivo. Iz moje pozicije gledano, tekst sada treba da ugodi i jednima i drugima, a svi znamo koliko je (našem) svetu teško ugoditi. Pokušala sam da u svom prikazu budem što sažetija, ali mi se nije dalo. Toliko toga valja reći i istaći, a opet ne treba sve otkriti. Želela sam da ovaj tekst bude moj omaž Principu i ostalim mladobosancima, ali avaj! Nije ugledao svetlost dana baš na Vidovdan. No, kako to reče Kokuz, moj najdraži Bekrija: Naravno da ne kasniš, ovo je Principova godina.

Predstavljam vam dramu Mali mi je ovaj grob iz svog ugla.

Na samom početku drame, odmah ispod imenovanja lica, autorka kaže: 
Komad se događa u Sarajevu 1914. i u zatvorima u Solunu 1917. i Terezinu 1918. godine. Zasnovan je istinitim događajima, arhivu, zapisima sa suđenja i brojnoj istorijskoj građi. Ipak je predmet čiste fikcije i u njemu ne treba tražiti više od toga. 
Na prvi pogled, meni ova informacija uopšte nije bila od značaja, valjda jer sam pratila svu tu medijsku prašinu koja se oko drame digla i pre nego što je knjiga ugledala svetlost dana. Ali kad čovek malo promisli o celoj stvari, ovaj paradoks je zapravo odličan način da se pomire dve publike: austrijska, čija je većina verovatno nedovoljna upućena u ceo slučaj, i ova naša, nacionalno preostrašćena, publika. Ovim postupkom naglašavanja fikcije u nečemu što je proisteklo iz istorijske građe, poručuje se čitaocu, a potom i gledaocu, da se fokus drame premešta sa javnog na lično, dakle neće biti reči o samom činu atentata i njegovim posledicama po svet već o Principovoj odluci da puca, o onome šta je ona tom mladiću značila, šta je u njemu proizvela i kako se sa njenim posledicama on suočio. Ova drama u dva dela ne idealizuje čin nasilja, niti se bavi određenom političkom idejom već govori o idealima, o tome koliko velika želja za promenama može biti i kako se s tom željom nostiti u vreme kada se ideologije smenjuju i kada glas običnog čoveka ne uspeva da se čuje. Naglašavanjem prevage fikcije nad istorijom Biljana Srbljanović skida sa svog teksta pritisak i omogućuje svojim junacima jedan novi život. 


Junaci drame: Pored, naravno, Gavrila Principa, u drami se pojavljuju i Nedeljko Čabrinović, Danilo Ilić, Dragutin Dimitrijević Apis i Ljubica Ilić, za koju bismo mogli reći da je lik na međi, jer ona nije potpuno istorijski, a nije ni potpuno fiktivni lik. 


Princip, Čabrinović i Ljubica: 


Drama počinje dolaskom Gavrila Principa i Nedeljka Čabrinovića u sobu koju Ljubica treba da im izda. Već u toj prvoj sceni dobijamo naznake u kom pravcu će se karakterizacija junaka odvijati. Ljubica je drsko hrabra, Čabrinović plahovit i naslilan, dok je Principu nametnuta uloga najozbiljnijeg. Iz dijaloga koji slede, uspostavlja se odnos Princip:Čabrinović i to tako da je prvi postavljen kao mozak, a drugi predstavlja snagu. Oni su prijatelji, mladi momci koji još nisu prerasli dečačka nadmetanja u hrabrosti.


Lik Ljubice Ilić jeste tipski lik, ona je junakinja koja se pojavljuje i u Biljaninim prethodim dramama. Provokativna i hrabra, ova petnaestogodišnja devojka na trenutke deluje najzrelije i često izgovara ono što se muški likovi ne usuđuju da kažu. Po rečima Biljane Srbljanović, Ljubica je onakva kako ona zamišlja sebe u tim okolnostima.
Ali ženski lik je autorki potreban i zbog dinamike radnje: Ljubičino udvaranje Gavrliu i njegovo odbijanje koje prouzorkuje njeno okretanje Nedeljku stvara (ljubavni) trougao koji unosi elemente humora u dramu, ali i pomaže u izgradnji slike koju autorka počinje da gradi, a to je, kako je već rečeno, skretanje pažnje sa dela na ljude. 
Učesnici u atentatu su autorku zanimali pre svega kao ljudska bića u određenom, najlepšem, životnom dobu. Zato su predstavljeni kao kroz scene u bioskopu, na partiji bilijara, kako puše marihuanu. Jedna sasvim obična mladost, onakva kakva je bila i pedeset godina nakon atentata, onakva kakva je i danas. 
Samo jedna scena u drami govori o sastancima omladinaca. Koncipirana tako da se govornici ne vide, te da se za svaku repliku čuju i uzvici negodovanja i uzvici odobravanja, scena je nosilac ideje da nije postojala ujedanačena misao o kretanju revolucionarne ideje, te da je među njima bilo i onih koji su se priklonili jugoslovenskoj ideji, onih koji su želeli Veliku Srbiju, bilo je onih koji su hteli republiku i onih koji nisu imali ništa protiv kraljevine. I ovde Biljana Srbljanović ne propušta priliku da nas podseti da se radi o mladim ljudima, tako da ni ova scena ne prolazi bez elemenata humora, čiji je nosilac uglavnom Čabrinović.

Crna ruka: 


Danilo Ilić i Apis predstavljaju organizaciju Crna ruka. Ilić je takođe opisan kroz svoju mladost. U svom eseju U ulici Danila Ilića, Ivo Andrić, inače Ilićev školski drug, kaže: jedan mlad učitelj, čiju je dušu toliko ispunila i zanela želja za pravdom i slobodom, da je odlučio da uzme na se najteži od svih krstova: da bude u isto vreme ubica i žrtva, sudija i mučenik. Biljana Srbljanović mladog učitelja predstavlja kao Apsiovog đaka. Inferioran pred Apisom, a sa osećajem superiornosti u razgovoru sa Principom i Čabrinovićem, Ilić je predstavljen kao kandidat za ulazak u tajnu organizaciju. Da bi bio primljen, Ilić izvršava Apisove naredbe bez pogovora: špijunira svakog, prenosi sve informacije, bez obzira da li su od značaja za samu organizaciju ili ne. Značajna je u tom smislu i scena inicijacije. Naime, nakon izdeklamovanog statuta iz kojeg izbija jedan vrlo agresivni oblik naconalizma i izrečene zakletve, Danilo se ispovraća. U didaskalijama stoji: Danila obuzima jeziv strah. Mokar od znoja, trese se kao prut. Povrati. Čin povraćanja mogao bi da se tumači na nekoliko načina. Najpre možemo pomisliti da se mladić uplašio sebe i sopstvene hrabrosti, zatim da se njegovo telo pobunilo protiv izrečenog, a mučninu možemo povezati i sa pojavom samog Apisa. Moja prva reakcija je bila da vezana za ideju o nesvarljivosti izrečenog, ali ako Ilićevo biće odbacuje ideju Velike Srbije, zašto odvraća Principa i Čabrinovića od ideje jugoslovenstva? 

Nakon Ljubice, najjači utisak na mene je ostavio lik Apisa. Građen poput šekspirovskog zlikovca, kroz njegovo poigravanje sa Ilićem prikazan zapravo način poigravanje ljudi iz senke sa iskrenim idealima. Egoista i kukavica, spreman da za svoju ideju žrtvuje i poslednju kap tuđe krvi. Njegov lik je veza koju autorka pravi sa današnjicom jer pokazuje određeni kontinnuitet zla. Ono je uvek prisutno, uvek vrbuje idealiste za svoj cilj. 
Postoji jedan deo scene inicijacije u kome Apis naslanja Iliću glavu na obraz i hvata ga za ruku uz reči da su oni sada porodica. Nije mi palo na pamet da u ovom potezu tražim homoerotske signale sve dok mi jedna prijateljica nije na to skrenula pažnju, ali svakako bi bilo zanimiljivo videti kako je velikosrpski nacionalista latentni homoseksualac što bi bio direktan šamar autorke svim organizacijama koje u ime očuvanja srpstva kunu i proklinju homoseksualnost videći u njemu najveću bolest srpskog društva. 


I na kraju o naslovu:


Dok sam čitala dramu, verovala sam da će to biti Gavilova replika. Želela sam da se pokaže da je njegova ta ideja koja preživljava fizičku smrt. Ali ne…

Ne samo da je replika Apisova, već je to autentična Apisova replika u trenucima kada je na sve načine pokušavao da odloži streljanje u Solunu. Mali mu je taj grob bio jer se do poslednjeg trenutka držao te megalomanske ideje o sebi. Ali gledano kroz dramu Biljane Srbljanović, ova izjava može biti protumačena i kao svojevrsna pretnja. Ako pratimo razvijanje Apisovog lika u tekstu i prihvatimo shvatanje da je on samo zlo, onda ova njegova izjava zapravo kaže da njegovo (ne)delo nije završeno njegovom smrću, već nas i posle njegove smrti prati, usmerava i vuče u novu katastrofu. 


Mislim da je dovoljno za ovaj put. Imala bih još mnogo toga da kažem, ali, šta da se radi, mali mi je ovo post. Sve navedeno, osim ideje o homoerotskim momentima, plod je mog tumačenja i intervjua Biljane Srbljanović za Peščanik. Stručna javnost može, ali ne mora da se složi sa onim što sam napisala. Imajte to u vidu vi koji ste na blog zalutali u potrazi za analizom dela.
Advertisements

5 thoughts on “Vek prođe, Princip nikad

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s