Biciklo: život ili smrt?

Nikad nisam bila od one fele koja među prvima mora da poseduje, pogleda ili pročita ono što se pojavi na tržištu. No, nikad ne reci nikad, desi se da te život (čitaj: tržište) iznenadi pa sam tako i ja popustila pod pritiskom javnosti i postala opsednuta novom dramom Biljane Srbljanović, Mali mi je ovaj grob. Must have ove sezone, kako se to kaže u modnom svetu, brzo je našao svoje mesto na mojoj polici sa knjigama, ali avaj! Mali im je taj Bitefteatar, mali je broj izvođenja i velika je lista čekanja. 

Onda mi je palo na pamet da bih u iščekivanju mesta za dramu o Gavrilu Principu i Sarajevskom atentatu mogla da obnovim svoje znanje o Biljaninom delu, a i da konačno odgledam sad već kultnu predstavu Nije smrt biciklo (da ti ga ukradu), koja se, u režiji Slobodana Unkovskog, igra već tri godine u Jugoslovenskom dramskom.
              
Tog vetrovitog aprilskog predvečerja ušla sam u foaje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, željno iščekujući da pogledam jednu jasno politički određenu i angažovanu dramu. Međutim, u predstavi Nije smrt biciklo… politika je skroz u drugom planu. Kako sama Biljana kaže, to je komad o odrastanju, ljubavi, mržnji i smrti (Tadiću je potreban dramaturg, NIN, 26. maj 2011.). Srbljanovićeva je komad nazavla još i malim i običnim, ali mislim da on nije običan, a svakako nije mali. 

Ova drama, naime, ponovo aktuelizuje teme i likove o kojima je Biljana već pisala, naročito u Skakavcima i Barbelu, ali sa jednom novom dubinom. U fragmentarnoj formi, sa dodatkom humora i fantazije, uz prstohvat apsurda, Srbljanovićeva pripoveda o odnosu roditelja i dece (Nadežda i Tata, Gospođa i Aleksa), o generacijskim sukobima, o strahu od starenja i smrti (Tata), o uticaju rata na stanje svesti pojedinca, ali i kolektiva (zastavnik Jokić), o individualnoj neprilagođenosti (Nadežda) i opsesivnoj potrebi za ljubavlju (Debela, Aleksandra).
   
Pored sjajnog teksta, glumačka podela je svakako jedan od razloga zašto ova predstava podjednako intrigira javnost sada kao što to činila na početku svog pozorišnog života. Gluma bez glume Anite Mančić u ulozi Nadežde, svojeglave i (često surovo) cinične, ali ipak brižne kćeri dovešće vas na ivicu suza, dok ćete korz glumačke bravure Voje Brajovića videti kako se autoritativni otac čvrste ruke pretvara u starog i nemoćnog starca, koji će tek nakon smrti dozvoliti sebi da pokaže prave emocije. 

Odnos roditelj-dete opisan je i kroz likove Gospođe, samouverene i ambiciozne političarke i njenog sina, infantilnog psihijatra Alekse, koji usled privatnih  problema živi sa majkom. Sjajni Jasmina Avramović i Goran Šušljik su od univerzalnih likova i nosilaca određenih osobina izgradili čvrste i postojane karikature, i time podvukli taj drugi plan predstave, onaj koji se bavi stanjem u državi.

Kada je Galeb sleteo na scenu i kada je publika trostrukim aplauzom nagradila glumce, ostalo je samo da razmislimo o tome šta je dramska spisateljica htela reći. 

Nije smrt biciklo, da ti ga ukradu –  kaže zastavnik Jokić Tati, pokušavajući da ga uteši. 

Ali život jeste, kaže Biljana Srbljanović pokašavajući da nas trgne, jer ako ne zauzmeš aktivan stav prema njemu, šta ti onda preostaje?

Advertisements

7 thoughts on “Biciklo: život ili smrt?

  1. Ja čekam kad će neko ozbiljno da te angažuje… I inače ti je svaka ka Njegoševa, ali ovaj tekst mi se baš dopao, pogotovo što sam lično videla kako si predstavu doživela i proživela, uz smeh i suze, što znači da je pun pogodak, ti bitersvitovi su inače najbolje stvari 😉 Ali polako, nije posao biciklo…(pa da na njemu orobiš banku) 😉

    Like

  2. I dodala bih uz sva ona tvoja sjajna zapažanja još i odnos između Debele (ok, gluma te glumice zbilja nije bila ništa naročito, možda se baš ta prekomerna histerija odlično uklapa, ali mene je to baš smorilo) i njenog oca koji svojim minus prisustvom zapravo igra veliku ulogu u njenom (odrastanju) i utiče na formiranje onog zanimljivog ljubavnog trougla između Lečića (zaboravih kako se zove u drami), Debele i Aleksandre. Isto tako je zanimljiv i onaj nemaran odnos Aleksandre prema njenom ocu… A vrhunac ironije je kada masa plače za patrijarhom, a Tata uzvikne: “Pa šta oni to rade, ja sam ovako plakao samo za pokojnim maršalom”, na šta Nadežda podsmešljivo dobacuje: “I oni su tata, i oni su”…:) I, pored onog pitanja šta ti preostaje ako ne zauzmeš aktivan stav prema životu, mislim da ona postavlja i jedno mnogo pesimističnije: a da li te nešto čeka i ako to uradiš?

    Like

  3. Odličan tekst. Po mom mišljenju tvoj, do sada, najbolji prikaz nekog umetničkog dela (a čitala sam ih dosta, i objavljenih i neobjavljenih). 🙂 Isto mislim kao i Mrazomor :), želim ti svetlu budućnost nekog sjajnog kolumniste iz oblasti kulture i kulturnih dešavanja, za početak. 😉

    Like

  4. Mrazomore, hvala ti najpre na ovim divnim rečima. Baš ste mi Bekrija i ti podigle moral, a i samopouzdanje. 🙂 Pocrveneh, zaista. 🙂
    Ja sam nekako sklonija da verujem da Aleksandra i Nadežda nisu sestre. Verovatno su bile bliske u ranoj mladosti, ali nekako nemam utisak da su sestre. Mislim da su njih dve tu da ukažu na one tužne momente udaljavanja od prijatelja. Mislim da ću pitati Biljanu na Tviteru da razjasni ovo. 🙂

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out / Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out / Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out / Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out / Change )

Connecting to %s