Gospođa Dalovej je rekla da će sama kupiti cveće

Ako biste me pitali da li postoji neka godina koja mi je baš obeležila život, rekla bih vam bez razmišljanja da je to bila 2003. U februaru te godine sam zahvaljujući jednoj kutiji sa testerima raznih parfema naučila da to što nekog poznaješ više od polovine svog života ne znači nužno da ti je taj neko prijatelj. Tog juna postala sam punoletna, a u julu sam prvi put otišla na letovanje bez roditelja, sa svoje dve najbolje drugarice, sveže punoletne nas tri u pohodu na svet. Beše jesen 2003. kada je glava porodice odučila da promenimo mesto stanovanja. Napustili smo divni Dorćol i došli na Karaburmu. Čini mi se da bih lakše podnela da samo promenili državu. Bedak da ne može biti veći. Povlačila sam se u sebe, život mi se svodio na relaciju škola – kuća.  A onda sam, u septembru, upoznala Virdžiniju Vulf. Evo kako se desio taj sudbinski susret.

Lola, prijateljica moje babe, poslala mi je knjigu Sati. Ok, poslala je mojoj babi, kao poslednju knjigu pred septembarski sastanak (imale su svoj Klub, igrale su remi i pričale o knjigama, ne pitajte ništa), ali je ona žena odbijala da čita te savremene tužne knjige što samo Lola zna da iskopa, budi Bog s nama, uzmi  pročitaj pa mi prepričaj do prvog. I ja sam je pročitala, onako u dahu. Sutradan sam otišla kod babe, prepričala joj i konstatovala: Oduševljena sam, stvarno, ali zašto se sve vrti oko te gospođe Dalovej i ko je uopšte ta Virdžinija Vulf? Baba me je ošinula pogledom: Pile moje, a šta tačno vi učite u toj gimnaziji kad ti ne znaš ko je Virdžinija Vulf?! Ostavi tu knjigu, ipak ću je pročitati.

E to me je tek zaitrigiralo. Zašto moja baba, ta odana ljubiteljka Danijele Stil i Sidnija Šeldona, zna za izvesnu gospođu Vulf, zašto ja ne znam, kako to da je moje divne bibliotkarke nikada nisu pomenule? Na moje insistiranje da mi kaže nešto o romanu ili makar nešto o toj ženi, moja baba je samo odmahivala glavom: To moraš sama da iskusiš, svako je doživi drugačije, a moje shvatanje može da ugrozi tvoje, shvataš?

Naravno da nisam shvatala. Otišla sam i kupila knjigu. Penguin Popular Classic, 190 dinara (mestu te knjižare danas je picerija jer gazimo napred, a progres traži žrtve, grrrrr!). Već kratka biografija na početku me je oduševila, nakon prve rečenice znala sam da će se sva muka oko traženja reči u rečniku isplatiti, a kada se Piter Volš pojavio, znala sam da je gospodin Darsi smenjen sa prvog mesta mojih literarnih ljubavi. Jedan dan u životu jedne žene i jednog mladića, sloboda izbora i posledice koje ona nosi, život i smrt u večitoj borbi. I razumela sam zašto je svako drugačije shvata; sada kad je čitam doživljavam je potpuno drugačije nego kada sam je prvi put pročitala. Prvo sam patila sa Klarisom, sumnjala zajedno sa njom i nalazila opravdanja za njene izbore, sada malo više saosećam sa Septimusom.

Usledili su Talasi, pa Ka svetioniku. Tada sam već shvatila da imam temu za maturski rad. Onda mi je mama kupila Orlanda, pa Sopstvenu sobu. Tada sam se upoznala sa feminizmom. 😀

Dok sam čitala njena dela i istraživala njenu biografiju prvi put sam osetila želju da studiram književnost. Oglušila sam se o te glasove i otišla na Pravni, ali sudbina uvek istera svoje. Dugo sam se lomila oko toga da li da nastavim da se mučim na Pravnom ili krenem od nule na Filološkom. Onda mi je bibliotekarka dala ’nešto novo, jes’ hrvatski prevod, al koga briga, jedan je to jezik’: bio je to Fleš Virdžinije Vulf.

Evo mene sad muku mučim na Filološkom, već je peta godina. Isto toliko ima otkako praktikujem da svaki 25. januar provodim sa Klarisom Dalovej, uz čaj. Ipak je od nje sve počelo.

Srećan rođendan, draga Virdžinija!